СПОМЕНИК кнезу Михаилу Обреновићу на коњу, на тргу у Београду, постао је спомен-место српских идеја, буна и преврата. Од анексионе кризе, историјских говора Нушића и Стојадиновића, преко 27. марта 1941, одласка партизана на Сремски фронт, до 9. марта 1991. године...

Многи су се ту кроз српску историју окупљали и шетали оближњом Кнез Михаиловом. Мало се причало и писало о коњанику са уздигнутом руком. Зато је ту књига Симе Ц. Ћирковића, преточена у фељтон „Кнез Михаило - чувар балканске капије“, који од уторка излази на страницама „Вечерњих новости“.

Реч је о Србији кнеза Михаила која је била средишња сила балканског, хришћанског света. То је повест о том времену и њеном великом предводнику у балканском олујном троуглу, где се историја пише крвљу.

СПОМЕНИК СПОМЕНИК кнезу Михаилу подигао је 1882. године српски народ, на коме је уклесано „Кнезу Михаилу М. Обреновићу, благородна Србија“. То је рад фирентинског вајара Енрика Пација и први је уметнички споменик у Србији.
- Мање је познато да је кнез написао чувену песму „Што се боре мисли моје“, која је остала у народу до данашњих дана.


- За нашу историју кнез Михаило је важан као личност окренута Европи, која је модернизовала српски дух и менталитет - објашњава Ћирковић. - То је личност која је отворила Србији пут дугог трајања. За време трајања прве владе (1839-1842) он је био тих, повучен, сентименталан младић. За време друге, (1860-1868) он је једна зрела политичка личност.

Много је путовао, видео свет, био у свим важнијим европским центрима. Био је први Србин који се школовао на престижним европским универзитетима, где је учио камералне науке, спој економије и политике. Тако да је он и практично и теоријски упознао оно што је нудила модерна Европа.

- У браку са Јулијом Хуњади упознао је водеће европске дворове, организацију државне управе, и постао на неки начин мађарски „джентри“, личност наглашено европског аристократског духа - објашњава Ћирковић. - Спреман да понуди то исто Србији, аграрно заосталој, без правих државних институција, модерног универзитета и добро организоване војске.

Аутор фељтона „Новости“ подсећа да Михаило потиче из породице у којој је одлучивала чврста очева рука и да је он растао у сенци великог храста Обреновића, Коджа-Милоша. Отац му је био чврст, непопустљив, помало суров у опхођењу са људима. Михаило је био повучен у себе, сањајући да ће и он једног дана бити владалац.

УБИСТВО У ТОПЧИДЕРУ КНЕЗ Михаило био је најмлађе дете кнеза Милоша и кнегиње Лјубице. Убијен је, за време шетње, у Топчидеру. Организатори убиства су били браћа Радовановић, који су се наводно светили за смрт брата Лјубомира. А сви историчари сматрају да је реч о класичном, политичком убиству. Тело Михаила Обреновића почива у Саборном храму у Београду.

- Европски дворови су га у зрелом добу звали „галантомо“, а то је „један дарежљив човек, било да је чинио новчану или сваку другу врсту милости“. Он је први модерни српски, европски профилисани владар - каже Ћирковић. - Дакле, оно што је недостајало нашем простору, а то је неко ко мисли не само у уском атару, него гледа и на шира европска обзорја.

Поредећи Михаила са оцем Милошем, братом Миланом и онима који су га наследили, краљем Миланом и његовим сином Александром, Ћирковић сматра да је он најјача личност после оца Коджа-Милоша. Понавља да је то био човек који анализира догађаје и гледа их из европске перспективе. И краљ Милан је све то имао, али њега је обузимала јарост и био је склон љубавним аферама.

- Лјубавним аферама био је склон и Михаило, али је он то чувао и носио у себи као неку драму - подсећа Ћирковић. - О Милановим аферама је знала цела Србија. И кад се коцкао и кад је варао краљицу Наталију и кад је одлазио у Беч и кад је пио кафу са румом. Михаило је човек који је имао све одлике државника и можемо да га упоредимо са Метернихом, али у блажем облику, јер није имао крутост и дипломатску превртљивост која је потребна да би се дуго опстало на сцени.

Од оца Милоша узео је историцизам, трајање у народу и популарност. Али није у себи имао ту видру као отац му. И као што се у српској историји све понавља, а само се имена мењају, кнез Михаило је убијен у Топчидеру. У 45. години живота.