ВИШЕГРАД - Власник две канске "Златне палме" Емир Кустурица у понедељак је ексклузивно "Новостима" саопштио: после Дрвенграда у Мокрој Гори и Андрићграда у Вишеграду, прослављени редитељ на пролеће започиње изградњу трећег "утопијског насеља"! Не било где: на олимпијском Требевићу, одакле поглед пуца на његово родно Сарајево, биће изграђено Руско село, као поклон великог уметника Републици Српској. Али и допринос мултикултуралности која је заказала "на овим просторима"!

- Лјуди који су после рата у Сарајеву сели у фотеље, слабо су радили на мултикултурализму мог града. Ортодоксно, Руско село ће обогатити сарајевску околину, а биће изграђено на најлепшем месту где се жичаром, из града, некада стизало на Требевић - каже Кустурица. - Разговарамо и о могућности да се траса жичаре, дуге 1.700 метара, обнови. За овај посао имамо финансије јер је важно да Сарајлије лакше стигну до нас. Уверен сам да ће нови утопијски град заблисати изнад Сарајева, на 1.600 метара надморске висине! Градња почиње на пролеће.

ОНИ МЕНИ ДУГУЈУ КАДА је реч о мом односу с родним градом, ту су ствари једноставне, због старих потраживања и дуговања: они мени дугују све, а ја њима ништа! По мојим филмовима Сарајлије могу да реконструишу сопствену прошлост. Ја од њих нисам добио ништа! Бити Сарајлија а Србин, тежак је то задатак, а ја баш такве изазове волим. Због овог мог "греха", нећу никоме да се правдам.


Из главног града суседне државе, Сарајлије ће лако закорачити у "руски", православни амбијент. На три и по хектара, наћи ће се реконструисано руско село с краја 19. века. Биће баш онакво какво у каквом су се скупљали сликари, са свим "симптомима уметничке колоније". Идејно решење је завршено, откуп земљишта је у току, уследиће израда главног пројекта. Има ту и државног земљишта, али је сарадња са властима у источном Сарајеву одлична, зато неће бити проблема да се идеја реализује - додаје прослављени редитељ. - Реч је о партнерству две фирме: једна је моја, са 51 одсто учешћа у овом послу, друга припада бившем руском генералу Алану Глазову, човеку који се данас успешно бави бизнисом у Москви.

Објашњава Кустурица да му је Глазов недавно предложио да заједно изграде насеље на Кавказу, слично Дрвенграду. Лако је договорено да се у завичају руског бизнисмена идеја реализује. Кустурица је понуду прихватио, "уз клаузулу" да се и на Требевићу гради Руско село.

Својевремено, Кустурица је рекао јавно да се у Сарајево неће вратити. Стварност га само донекле демантује: његова родна Горица не види се са Требевића, "окренута" је према кошевском брду, скривена...

- Нема то везе! Неким стварима је место у срцу. Тамо су најсигурније. Враћам се, дакле, не баш у Сарајево, већ на место са идеалним погледом на град - говори Кустурица. - Реч је о следећем: идеја о мултикултурализму тражи саговорнике на најмање две стране. Важно је да смо близу и да заједно освајамо нову слободу.

МИРАН ДИЈАЛОГ НА МЕЂИ ИЗГРАДНЈА Руског села на Требевићу коштаће око 40 милиона марака. Кустурица каже да је циљ "стварање услова за отварање мирног дијалога" између две стране, на југоистоку Репубике. - Инвестиција није прескупа, нарочито у односу на жељени циљ. Сви напори морају бити уложени у пацификацију на "овим просторима", на сцену се мора вратити идеја коју су многи од нас без успеха заступали, а која гласи: рата није смело бити!


- Ја сам сав посвећен комшијском начину живота, одговара Кустурица на питање шта очекује од сусрета са досадашњим комшијама. - Можда нећу баш викати: где сте суседи, дуго се нисмо видели... Једноставно, националне конфронтације још постоје, оне су емоционалне природе, а када се стање "на терену" јасније сагледа, мора се тумачити и рационално - истиче редитељ. - Поред тога, све што градим постаје корпорација. Жеља ми је да са Дрвенградом, Андрићградом и Руским селом не станем. Желим да до краја живота изградим још један град, негде у Херцеговини, али о томе неком другом приликом...

Није тешко предвидети да ће у Сарајеву бити оних који ће у изградњи Руског села видети "заверу". Питаће јавно: "где је Кустурица био током рата"... Други ће се, опет, чудити што је редитељ, почасни грађанин двадесетак светских градова, намерно "заборављен" у Сарајеву

- Рат сам провео правећи филмове. То је далеко делотворније, него да сам у складу са својим темпераментом бирао ратну страну. Избегао сам страхоту страдања једног града. Међутим, није само тадашње руководство СДС затворило Сарајево. Криви су и неки од оних унутра. Да сам у том тренутку био "руководилац" Сарајева, можда се не бих предао, али једно је сигурно: у рат не бих улазио - говори Кустурица. - Да се насиље заустави, апеловао сам и 24. априла 1992. године, "гађао" сам савест светских моћника ауторским текстом "Европо, мој град гори", у француском листу "Ле Монде". Од почетка сам био против рата. Сада блиско сарађујем са председником Милорадом Додиком, који се залаже за почетак мира, а своје ставове у Милошевићево време, замало је платио главом. Ко хоће да зна, сетиће се: савест Европе није "прошла", Кутиљеров план је одбијен.

Зли језици тврде, додаје Кустурица, да је Кутиљеров план одбијен после једне, не превише дуге посете америчког амбасадора Алији Изетбеговићу. Али ко то тачно зна...

- Због свих Сарајлија добре воље, изградња на Требевићу је важна. Почетак суживота и приближавање, морају се догодити без обзира на различита тумачења новије и старије историје. Ако обична, једноставна чињеница да сам ја Србин некоме смета, ако боли то што припадам српском и интернационалном, а не бошњачком корпусу културе, ту помоћи нема - објаснио нам је Кустурица, у разговору обављеном у Вишеграду, на градилишту Андрићграда, који већ баца прве сенке, пред пут до Требевића, у Кустуричин комшилук, сарајевски.


ЛЕКЦИЈЕ О МУЛТИКУЛТУРИ

РУШЕВИНЕ "бивше државе" још су биле вреле од проливене крви, када су ми из новонастале државе понудили "велику част", да будем део документа "Ко је ко у Бошњака". Натерали су ме да поново истражујем своје корене. Отписао сам им тада текстом објављеним у "Новостима", поручујући да бих се можда могао наћи у књизи "Ко је ко у БиХ" - јер сам ја, Емир Кустурица, Србин. Пошто Бошњак нисам, а расуђујући и по "стању на терену", преостало ми је сада да некадашњим суграђанима будем добар комшија.

Истог тренутка када сам одбио да будем "углављен" у корпус бошњачке културе, у Сарајеву су ме прогласили за непријатеља. До данас то се није променило. Истовремено, из мог града је нестао мултикултурализам. То је сада монолитна средина са 97 одсто Бошњака. Одатле се чују лекције о мултикултурализму, а ја нудим прилику да се тај концепт покаже и развија у пракси.

Пре четири месеца Ангела Меркел је изјавила, да је мултикултурном друштву у Немачкој дошао крај. Замислите да је исто то рекао, например, председник Републике Српске Милорад Додик. Вероватно би "милосрдни анђео" одмах бацио атомску бомбу на Бањалуку, а председника би стрељали! Дакле, чак и овако негативан, поражавајући став о "смрти мултикултурализма", најмоћнији, међу којима је и она, себи могу да приуште. Мене то вређа, јер сам идеју интернационализма развијао кроз своје филмове, за њих сам добио и неке награде. Са Европом се нисам идентификовао слушајући шта модерни политичари кажу на телевизији, већ читањем Андрића, Црњанског, Селимовића, гледајући слике Шумановића, дивећи се достигнићима Тесле и Миланковића, па чак и кроз достигнућа Титове Југославије, јер је та држава била "фактор" на овом континенту...