ФОТОГРАФИЈА бескрајних и беспрекорних плажа (у стварности никада нису биле такве), прекривених лежаљкама, а са друге стране несигурним дечјим рукописом исписано „пуно топлих поздрава са мора“. Трчање у пошту право са железничке станице да би послате разгледнице стигле рођацима пре него што се вратимо кући.

Све то било је неизоставан део путовања (и одрастања) генерација рођених пре деведесетих година двадесетог века. Данас су можда разгледнице претрпеле снажан ударац нових технологија али, другу деценију двадесет првог века ипак су дочекале на ногама. Јер, нема тог мејла који може да замени топлину руком исписане поруке на полеђини, често кичасте, фотографије одштампане на јефтином картону праћене неизоставним „поздрав из...“.

Баш због тога, чини се да разгледнице на почетку 21. века, „узвраћају ударац“. Подаци британске поштанске службе кажу да број послатих разгледница од 2005. године стално расте и то за десетак милиона годишње. Чувени стрип уметник Александар Зограф, подсећа да је златно време за разгледнице био почетак 20. века.

СА ЗМАЈОМ НЕМАМ НИШТА ПРВА разгледница на свету штампана је на предлог Петра Манојловића у уредништву листа „Змај“. Отиснута је на картону формата дописне карте у техници бакрореза. На њој је слика Цариграда с једне, и Москве са друге стране. Наткриљује их огроман змај. Претпоставља се да је аутор желео да цртежом изрази тада популарну идеју панславизма. Када је Манојловићев рођак, Димитрије Манојловић, сомборски адвокат примио разгледницу није се много двоумио шта ће са њом. Вероватно бојећи се политичких последица, написао је „Ја са Змајом никаква посла нећу да имам - не прима се“, и вратио је у Беч.

- Раније су разгледнице пажљивије дизајниране, каже Зограф.

- Све је то трајало негде до шездесетих година, а онда током седамдесетих и осамдесетих креће стандардизација. То није лоше у неким стварима, али је изузетно лоше за једну нискобуджетну, народску продукцију каква је производња разгледница.

Прва права разгледница на свету, тврде картофили (љубитељи и колекционари разгледница), адресирана је на - Сомбор. Послао је из Беча геодетски официр Петар Манојловић свом рођаку Димитрију Манојловићу 1871. године. Недуго затим, 1895. године књижара Велимира Валожића у Београду објавила је прву српску серију разгледница. Част да се нађу на њима имали су Калемегдан, Народно позориште са спомеником кнезу Михаилу и Нови конак (данас Стари двор).

Ауторка изложбе „Разгледнице у Србији 1895. - 1914“, Јелена Пераћ каже да је визуелни садржај разгледница које су у том периоду издаване у нашој земљи одређен као слика Србије.

- Било је то оно са чим се држава идентификује и што треба да је идентификује - објашњава Пераћева, која је иначе кустос Музеја примењене уметности. - Од почетка намењене масовној публици разгледнице су тако функционисале као вид пропаганде, државне, династичке и националне.

Александар Зограф, каже да је најбољи начин да се завири у златно време разгледница посета некој од бувљих пијаца.