ВЕСТ да ће Французи, чувари сећања на хероје Првог светског рата, ове године у Паризу отворити музеј у коме ће бити и биста, ордење и фотографије Милунке Савић обрадовала је њеног унука Дејана Станкова:

- Бака Милунку више су ценили Британци и Французи него наша држава. У Србији јој је постављен само један споменик, у Јошаничкој Бањи, али заиста ружан.

Милунка Савић, ћерка Раденка и Милице, рођена је 1889. у селу Копривници код Рашке. Када је почео Балкански рат 1912. прерушила се у мушко да би од мобилизације заштитила брата и отишла као регрут Милун на фронт. Била је бомбаш и јуришник. Преживела је девет рањавања, албанску голготу, опоравак на Крфу и у бици на Црној реци заробила 23 бугарска војника.

Савезници су је одликовали са две француске Легије части и ратним крстом, британским орденом светог Мајкла, руским орденом светог Ђорђа Победоносца. Уважавали су је као српску Јованку Орлеанку.

Каква је заправо била Милунка Савић?

- Рођен сам 1955. године. Одрастао сам поред бака Милунке у њеној кући на Вождовцу. Давала ми је да се играм са њеним ордењем, од којег сам правио возиће и вукао их по ћилиму. Била је дивна, топла и нежна. Волела је децу. Поред моје мајке Милене, однеговала је и три девојчице из наше фамилије - Вишњу, Зорку и Милку, али и још тридесетак друге деце - каже Дејан Станков, који се бави рачунарима и живи на Новом Београду.

Милунка Савић се 1923. године у Београду удала за Вељка Глигоревића из Мостара. Упознали су се у граду на Неретви када је Милунка била предложена за почасног директора Затвора Мостар.

- Заљубила се у пет година млађег момка, венчали су се и наредне године добили ћерку Милену. Брак је потом угашен, јер се деда Вељко одселио у Бањалуку. Школовала је ћерку, моју мајку Милену, која се касније запослила у предузећу „Иван Милутиновић“. Ту је упознала инжењера Војислава Станкова и удала се. Баба је остала да живи у својој кући на Вождовцу, а ми смо били на Дорћолу - прича Милункин унук.

ПИШТОЛЈ У ТОРБИЦИ - МИЛУНКА је изнад свега волела правду. Сељаци из околине Рашке су се једном 1960. године жалили да њен рођак има коња који гази њихове усеве. Баба је опоменула рођака да веже „шарца“. Он јој је одговорио да је коњ неукротив. Милунка је извадила пиштољ, убила коња и решила проблем са сељацима - прича Милена Станков.

Дејан је често од баке слушао ратне приче, али, признаје, као дечак их није разумео.

- Причала ми је да је од оца Раденка научила да се бори за живот, а не да убија непријатеље. Зато је у рату и заробила велики број страних војника. Једног дана у њену кућу је дошао неки Бугарин, бивши заробљеник. Спријатељили су се и оженила га једним од своје усвојене женске деце - прича Дејан Станков.

Вади на сто две кутије са фотографијама и ордењем. Показује нам Албанску споменицу, Карађорђеву звезду, медаљу за храброст. Гледамо Милункине снимке с почетка 20. века. У кутији су писма и слике са потписима њених пријатеља - Арчибалда Рајса, адмирала Гепрата, генерала Франша д’Епереа.

- Била је образована жена, говорила је француски и немачки. Краљ Александар и председник Тито је нису ценили, а ни баба Милунка није за њих марила - додаје Дејанова супруга Милена Станков.

И поред светске славе, објашњава унук, Милунка Савић после Првог светског рата није у Србији имала одговарајући статус.

- Радила је као шваља у фабрици војних униформи, била је куварица, а од 1927. године и чистачица у Хипотекарној банци у Београду. Осам година касније је унапређена - постала је чистачица канцеларије директора банке. Од злобних чиновника је добијала оцену 3 за свој рад „надничара“ - прича Дејан.

У време окупације, Недићева влада је запослила као државног заступника, а Титова власт јој је 1945. године доделила пензију.

- Много неистина је писано о мојој баби Милунки. Није тачно да је била заробљена у немачком логору на Бањици. И није тачно да је после Другог светског рата била сиромашна. Имала је пензију, кућу... Мене је водила у Нишку Бању. Читав разред ђака је водила код „Пеливана“ на колаче. Путовала је са саборцима у Грчку и Француску у српској народној ношњи и са ордењем на грудима - прича унук.

Нјегова супруга нам показује последњи снимак Милунке Савић из седамдесетих прошлог века са ћерком Миленом.

- Када је продала кућу на Вождовцу од државе је у насељу Браће Јерковић добила 1972. године мали стан на четвртом спрату, у згради без лифта. После три шлога, преминула је у том стану. Имала је 84 године - каже Дејан Станков.

Српска хероина, која је уписана у све енциклопедије света као жена херој, умрла је у октобру 1973. Сахрањена је у Алеји великана на Новом гробљу, уз највише почасти. На њеној кући на Вождовцу, данас Улици Милунке Савић, постављана је спомен-плоча.