„ВОЈНИЦИ! Јунаци! Врховна команда избрисала је наш пук из бројног стања. Наш пук је жртвован за част Београда и Отаджбине. Ви немате, дакле, да се бринете за животе ваше, они више не постоје. Зато, напред, у славу! За краља и отаджбину! Живео краљ, живео Београд!“

Ово је чувена команда мајора Драгутина Гавриловића, коју је изговорио 7. октобра 1915. године, када је са својим пуком бранио Београд од напада Аустријанаца. Ушла је у војне уджбенике и енциклопедије. У тешком боју сви мајорови војници су изгинули, а он је тешко рањен. Шта се после дешавало са овим јунаком, јавности је мало познато.

Потомци легендарног мајора - унук Благоје Маринковић и праунук Милош - живе данас у Београду. С поносом се сећају свог славног претка.

Драгутин Гавриловић је рођен 25. маја 1882. у Чачку. Војну академију завршио је 1901. и учествовао у Балканским ратовима. Прошао је и целу голготу Првог светског рата. Након њега распоређен је на дужност команданта пука у Крушевцу, где се оженио Даринком и добио петоро деце.

БЕЗ ЗЕТОВА ДРАГУТИН Гавриловић и његова жена Даринка су изродили четири ћерке (Милицу, Лјубицу, Драгицу и Емилију) и сина Драгоша.

Ћерке су се удале за краљевске официре, а син је био капетан. Зетови су умрли у немачким логорима, а син Драгош Гавриловић је преживео заробљеништво, емигрирао у САД, оженио се и умро 1979.

Данас у Чикагу живи унук Драгутин - Буца Гавриловић, који ретко долази у родни Београд.

- После пробоја Солунског фронта војвода Бојовић га је, одмах, предложио за виши чин, али је војвода Степа Степановић био против, јер је „много млад“. Полагао је генералски испит у Штипу 1927, и пао. Када је прекомандован у Београд, 1930, одбио је да полаже други пут, јер је осећао да га војни врх не прихвата - прича унук Благоје.

Благоје објашњава да су краљеви генерали Тешић и Хаджић говорили да Гавриловић није одан дворским официрима. Да би понизили, тада у војсци јако популарног пуковника Гавриловића, Генералштаб га именује за предавача војне администрације на Војној академији.

- За њега, артиљеријског пешадинца, то је било понижење - каже праунук Милош Маринковић. - Када је избио пуч 27. марта 1941, генерал Симовић је нудио прадеди да га унапреди у генерала и да му додели место министра, али је он одговорио: „Не желим ни генералски чин, ни министарску фотељу! Ја сам војник!“

Драгутин Гавриловић је заробљен, при повлачењу Југословенске краљевске војске, 1941. године, у Сарајеву. Био је у логору у Нирнбергу до краја рата.

Благоје је син најмлађе Гавриловићеве ћерке Емилије, која је била професор књижевности. Умрла је 1991. године.

- Мајка ми је причала да је деда био поштен и мудар човек. Сву децу је ишколовао, завршила су факултете. Живео је скромно. Док је био у заробљеништву, писао је жени и деци да не узимају помоћ коју даје влада Милана Недића. А када је напуштао немачки логор, одбио је да као најстарији логораш изађе први, већ је изашао последњи - прича Благоје Маринковић.

ОРДЕНЈЕ ПУКОВНИК Гавриловић је одликован Карађорђевом звездом, орденима Светог Саве, Белог орла, Југословенске круне, француским ратним крстом, Легијом части, медаљом Милош Обилић, Споменицом на рат 1914. и са још 12 одличја.

Први је почасни грађанин Крушевца.

Нова комунистичка власт кажњавала је његову породицу. Ћерке, у почетку, док је још био у заробљеништву, нису могле да добију посао јер се отац „није вратио из емиграције“. Када је умро, жена и деца нису добијали његову војну пензију пуних десет година. Означен је као човек бившег режима, а то се тешко опраштало.

Причало се да је Драгутин Гавриловић био хапшен, а потом претучен на улицама Београда до смрти.

- Ништа од тога није тачно. Кад је мој прадеда дошао из заробљеништва био је кост и кожа. Био је седам дана у сабирном центру на Бањици, где се мало опоравио. Дошао је кући и окупио породицу око себе. Срце му је десетог дана пукло од узбуђења. Умро је у свом стану на Славији, 19. јула 1945, у крајњој беди. Сахрањен је у одрпаној униформи пуковника Југословенске краљевске војске, у гробници своје рођаке на Новом гробљу, јер није имао своју - казује Милош Маринковић, који је за матурски рад о прадеди добио награду града Београда.

Тек шездесетих година прошлог века, када команда мајора Гавриловића улази у светске војне енциклопедије, и нова власт почиње да уважава његово херојство и родољубље.

- Био је популаран код војске и у народу, али није код политичара. Из његове команде редовно су избацивани краљ и отаджбина. Захваљујући и дедином јунаштву отаджбина је спасена, али је наша породица разбијена. Срећом, народ је сачувао легенду о мајору Гавриловићу. Војска Србије му је урадила барељеф на који се сваког 7. октобра полажу венци - поносан је Благоје Маринковић.