Пише душом и крвљу

КАДА је, почетком деведесетих година прошлог века, из људи покуљало зло и увело их у крваве сукобе, он је одлучио да искорачи из тог суровог и себичног света. Најпре је то урадио физички, напустивши место директора производње меса у ПИК-у „Бечеј“ и, не тражећи за то никакве надокнаде, вратио стан који је ту добио. Потом је закорачио у свет духа и лепоте у којем је, срећан, и данас.

Новосађанин Владислав Славнић (61), иначе дипломирани технолог, творац је својеврсног четворокњижја у чији настанак је уложио чак 14 година бескрајно стрпљивог рада, сличног оном са којим су, у давним вековима, наши калуђери, даноноћно, преписивали житија светих и друге књиге које се, и данас, чувају као бисери културе.

- У времену у којем је човек ужасавајуће окренут себи и неспреман да се дели с другима, осетио сам потребу да будем другачији - вели саговорник „Новости“, листајући у злато и сребро оковано „Јеванђеље“, писано и украшено његовом руком, тешко чак 14 килограма. - Све ово сам радио само са једном намером: да га оставим генерацијама које долазе. Једино лично у свему је што сам га, за векове, обележио сопственим ДНК.

Савнић је, објашњава, то учинио на заиста несвакидашњи начин: у специјално „мастило“ које је сам правио и којим је, бамбусовим пером, исписао на хиљаде страница, поред уљаних и водених боја додао је и - сопствену крв.

- То је мој печат, који ће моћи да се идентификује док год књиге буду трајале, а трајаће вечно јер су писане и на специјалној, јединственој хартији. Направљена је од млевене коже и посебно импрегнирана.

„Јеванђеље“ у којем су сва четири поглавља, по Матеју, Марку, Луки и Јовану, друга је Славнићева књига. Пре ње, исписао је и сам укоричио све српске епске песме, од преткосовског, преко косовског, до хајдучког и ускочког циклуса, и све српске народне лирске песме.

- Ипак, са посебним емоцијама сабирао сам и радио трећу књигу „Од владара до роба“, у којој је, уз остало, први грб Немањића, који сам направио од најбољег сребра, па писмо охридског архиепископа Хотамијана Светом Сави, Јефимијин „Покров за главу кнеза Лазара“, комплетан „Горски вијенац“, „Молитва заспалом господу“ патријарха Арсенија ИИИ Чарнојевића, „Небеска литургија“ светог владике Николаја Велимировића...

Од свега што је руком, душом и крвљу преносио на хартију, записи партијарха Арсенија и владике Николаја су, објашњава Славнић, најближи његовом унутрашњем бићу, а наслов његове треће књиге, вели, не говори само о Србима.

- Напротив, универзалан је, јер савремени свет жели да нас претвори, и претвара нас, у робове - каже, на крају. - Упркос свему што нам се дешава и што многима, можда, изгледа безнадежно, са нама Србима то се неће десити...