ЗВОНА манастирског саборног храма позивају на јутрење. Три сата је после поноћи, зора ће. Сликар-конзерватор Синиша Зековић и његове колеге из војвођанског Завода за заштиту споменика културе, тихо се придружују монасима на молитви. У наредним сатима, уз треперење свећа, и једногласно појање, мисли ће им пловити од Атоса до Новог Сада. И натраг.

Већ шесту годину, новосадске архитекте, дуборесци, вајари, сликари и позлатари рестаурирају благо Хиландара које је велики пожар 2004. године оштетио или готово уништио. Немилосрдни пламен спржио је половину манастирског комплекса. Бројни стручњаци и мајстори свих заната, из читаве Србије, успели су после мукотрпног рада да обнове четвртину задатог за обнову.

За рестаурацију иконостаса и дрворезбарије, задужени су новосадски заштитари. На гласу су као најбољи у Србији и зато им је поверена ова захтевна и дугорочна мисија.

ХРАНА ХРАНА у Хиландару је посна и скромна, монашка. Тањир обареног поврћа, парче хлеба и чаша манастирког вина. Том режиму исхране прилагодио се новосадски тим рестауратора. У почетку су "мени" допуњавали сипама, раковима, шкољкама и другим бескрвним животињама које су сами ловили.
- После неколико месеци навикли смо се на монашки оброк. Када смо касније контролисали крвну слику, испоставило се да нико од нас више нема повишен холестерол - каже Сава Стражмештеров.

- Данас стављамо позлату, па спајамо део иконостаса - по завршетку молитве, на путу до радионице, вели Зековић својим колегама.

Уз директора Завода Зорана Вапу и Зековића, координатора радова, тим експерата чине и сликар-конзерватор Мирослав Нонин, вајар-конзерватор Милош Вујаклија, дуборезац Душан Зелић, техничари за обраду дрвета Милош, Дејан и Горан Радаковић и дипломирани инжењер архитектуре Сава Стражмештеров.

Шеста је година како по шест месеци проводе на Атосу.Отпочињу радове у априлу, по окончању васкршњег, а завршавају у новембру, уочи божићњег поста. Пред њима је барем још десет година озбиљног рада на обнови дела велике српске светиње.

- Радили смо раније на заштити православних цркава у Србији, Мађарској, Румунији и Хрватској, али ово је највећи и најзахтевнији посао који је поверен Покрајинском заводу у његовој 69 година дугој историји - с поносом истиче директор Вапа.

Конзервирали су до сада хиландарски конак, иконостас и чувену икону Млекопитатељницу у Посници Светог Саве Српског у Кареји, светогорској престоници, руски иконостас из 1900. године... Заштитили и оживели многобројне реликвије, иконе...

Прошле године започели су најзахтевнији посао - реконструкцију иконостаса митрополита Симеона из 1635. године. После 236 година, иконостас ће поново бити у једном комаду.

- Демонтиран је 1774. приликом постављања новог иконостаса - вели архитекта Стражмештеров. - Многи делови су изгубљени кроз векове, а сада се нама указала прилика да, према идеји манастирског братства, начинимо рекомпозицију овог дрворезбарског ремек дела. Када га превучемо позлатом, биће изложен у синодику на другом спрату, изнад продавнице.

Сви рестаураторски радови, изузев цртежа и планова, обављају се на Светој Гори, у радионици. Нју је тим експерата Покрајинског завода направио на 500 метара од манастирског комплекса, поред пута који води ка манастирским виноградима и пиргу Хрусија на мору.

Уски воденични ходник адаптиран је у чајну кухињу и дневни боравак а три просторије у спаваонице, прича наш саговорник. У нижој етажи, делимично укопаној, микроклиматски услови су идеални за депоновање реликвија и икона у разним фазама рестаурације.

Када су први пут крочили својим послом на најсветију од свих православних гора, рестауратори из Новог Сада, признају, били су опијени сазнањем да ходе стопама Светог Саве и цара Душана, и хиљадама православних ходочасника који су из даљине долазили да се напоје спокоја.

НајтеЖе је било навићи се на тишину. Прекида је само пој птица. То је у почетку деловало тако нестварно њима, придошлицама из нервозног градског живота.

ШТАП СВЕТОГ САВЕ - МИ смо свесни да имамо привилегију, какву ретко који ходочасник у Хиландару има - каже Зоран Вапа. - Улазили смо у олтаре у које су вековима приступ имали само монаси. Све реликвије наше највеће светиње прошле су кроз наше руке, укључујући и штап Светог Саве и икону Богородице Тројеручице Хиландарске. Све ћемо их управо ми рестаурирати, да остану за будућа покољења.

- Навикли смо се брзо и подредили тамошњем начину живота - кажу новосадски стручњаци. - Обедујемо са монасима, према њиховом устаљеном обреду. Ручак је ујутру у осам, после јутарње литургије, вечера у 17 часова. Осим на велике црквене празнике, добили смо благослов да другим данима не присуствујемо литургијама, како не бисмо запоставили посао.

По завршетку радног дана, следи опуштање и дуги, просветљујући разговори с монасима. Ко је у тиму рестауратора раније и био атеиста, више није или је, барем, поколебан.

Манастирски комплекс се снабдева електричном енергијом из неколико агрегата различите снаге који се повремено користе, за потребе компјутера, столарских и веш-машина. Нема сигнала за мобилну телефонију, па новосадска екипа за ретке контакте са породицама, понекад успе да "ухвати" сигнал два-три километра даље, ка морској обали и острву Тасос.

Како нема ни тв сигнала, ни штампе, до рестауратора ипак стижу гласови из Србије. Свеједно, веле да их је боравак у Хиландару оплеменио, продуховио и трајно упутио на другачији начин поимања живота. Неки од њих, на Светој Гори ће заокружити радни век. Имаће привилегију да причају унуцима како су у пензију отишли право из - Хиландара.