ЖИВОТ је предивно чудо, зове се Дејана Бачко, живи у Бачкој Паланци, 15-годишњакиња је, Бог јој је ускратио руке до рамена, али истовремено подарио чудесан сликарски таленат. Већина даровитих уметника слика руком, а Дејана ногом, и то левом. Чудесно, попут Арсипе, само што је грчка богиња мит, а Дејана је истинита прича о упорности и непресушном оптимизму.

Удружење из Лихтенштајна ВДМФР, које окупља и стипендијама подупире хиљаде најдаровитијих уметника из целог света, сличних Дејани, уврстио је ову ученицу осмог разреда бачкопаланачке ОШ „Свети Сава“ међу четворо својих најдаровитијих чланова у Европи.
Имала је свега девет година када је њен први рад „пресликан“ на поштанску маркицу. После низа успешних изложби по мањим градовима Србије и окружења, крајем овог месеца, Дејана ће приказати своје радове Београђанима, у галерији РТС-а.
У атељеу наставника сликања Златка Тешана она има посебан третман: сталак за платно постављен је довољно ниско да га, седећи на поду, може дохватити кистом уденутим између палца и кажипрста леве ноге.
С осмехом који ретко ишчили с њеног лица, Дејана по уласку у атеље спретним потезима ножних прстију одвезује пертле, скида патике, па обе сокне. Потом умеша на палети прву нијансу, повуче потез на платну и отпочне своју чаролију која свакодневно траје по два-три сата.
- У последње време најчешће сликам патике, у свим бојама - каже млада сликарка, удубљена у још недовршено платно на којем доминирају љубичасте патике. Београдска изложба имаће наслов „Ципелићи“.
Наставник Златко, академски сликар, каже да његова ученица има велики таленат, широк дијапазон интересовања, слика дивне пејзаже и портрете. Патике симболишу Дејанину жељу да једном посети велике светске галерије у којима ће уживо видети платна омиљеног сликара Монеа. Претходно, планира да упише Средњу уметничку школу „Богдан Шупут“ у Новом Саду, па уметничку академију.
У ОШ „Свети Сава“ Дејана је најомиљенији и најпознатији ђак због свог талента, али и због лакоће с којом носи свој белег, а има га једина од 720 ученика.
Од првог разреда Дејаниним другарима прешло је у навику да њен специјални радни сто са укошеном плочом преносе из учионице у учионицу. Ритуал је сличан ономе у атељеу, само што у учионици Дејана седи на столици. Претходно се изува, и уместо киста, левом ногом из торбе најпре вади свеску, па оловку.
На часу српског језика Дејанин омиљени наставник Предраг Вајагић најављује контролни задатак и одмах бива заглушен негодовањем. Граја прераста у одобравање када наставник саопштава да ће час трајати нешто краће због новинара који су дошли због Дејане. Ивана Ненадић и Марина Миленковић кажу да је Дејана права хероина - свима је показала да није важан спољашњи изглед, већ лепота душе и снага воље.

“НОВОСТИ“
ДЕЈАНини родитељи су разведени. Она живи са мајком Сандром и млађим братом Давидом. Првих шест година свог живота најрадије би избрисала из сећања, баш као и њена мајка, која је имала само 19 година када су јој у породилишту саопштили да је њена беба рођена без руку. Шокирана, убрзо је потписала папире за смештај детета у дом на северу Бачке. После годину и по родила је сина, на Дејану је непрестано мислила, али је није посећивала. Све до пре девет година када је у „Новостима“ прочитала причу о хуманитарној акцији за куповину протезе шестогодишњој девојчици.
- Видела сам слику и срце ми је замало искочило из груди: то је моје дете! Отишли смо по њу и довели је кући - с грчем се присећа Сандра.