Платна дивна, ако икад Богу затребају

АКО бисмо ми Срби неким чудом нестали с лица земље, Господ би по сликама Милића од Мачве (1934-2000) поново могао да нас направи! То на Златибору каже Момо Капор, док у великој галерији хотела “Мона” посматра моћна платна “костура Радовановог”. По “нацртима” генија с којим је студирао на Београдској академији, ако “не дао Бог затреба”, настале би поново мачванске куће, јабуке румене и сочне, а под летећим шајкачама ново небо да га парају секире и балвани. Било би опет цвећа, љубавника и ових људи.
- Био је Милић четири године старији од мене, сликали смо на академији манијакално. Било је време сиромаштва, куповали смо у радњи “Дивчибаре” неке скамењене чварке и четврт хлеба, а веровали смо да мењамо свет - прича нам Капор.
Са зида “гледају” Милићева “Три српска сељака”, личе на наше преко Дрине, тамо су Милић и Капор боравили, док су људи са слике били у страшној невољи. Нису ишли зато што је било лепо, али су се на њих брзо окомиле овдашње организације. Уз личне проблеме и стрес, то је Милићев одлазак убрзало, отишао је прерано. Мало се ко обазирао на речи Пола Казоа, да “Милић отелотворује душу српског и балканског барбарогенија”, да “захваљујући њему она сија у свету”, да је он “најсигурнија и најлепша амбасада српског народа”.
Изложбу је поводом 75 година од рођења великог сликара у “Мони” приредио Никола Кусовац. Велика је то ствар, јер смо некако успут, као бескореновићи, заборавили да обележавамо значајне датуме.
Одлазили су наши великани у Европу: Ђурић, Поповић, Величковић... Милић је остао у Београду, “терао” је своју ћирилицу, пркосио православљем. Ишао прстом у око. А када је отишао, урадио је то као нико до тада.
- Шездесетих је дословце напао Европу. Појавио се дрско, балкански, барбарогенитски. И то је “упалило”, сви су разумели његов језик - прича Кусовац. - Кукурикао је по Старом континенту, представљао се као луд, а видели су га какав јесте. Генијалан, добоко укорењен у своју културу.
Била је Европа одушевљена српским митовима.
- Говоре нам да би требало да се митова плашимо. Али, ако “укинете” митове, више не сањате, остаје гола реалност. А она је грозна, ружна. Зато се не може живети у “чистој реалности”, треба се ставити наспрам ње - додаје “кривац” за изложбу, прву Милићеву на Златибору после далеке 1989. године.
Ко је био Милић од Мачве, види се из 35 изложених слика. Стиховани одговор у златиборској галерији, отварајући изложбу, понудио је песник Лјубивоје Ршумовић:
- Леденог отшелника уз свечана звона, за сликарског краља проглашава “Мона”.

ПУНА ГАЛЕРИЈА
У западној Србији нема пространије и лепше галерије од ове у “Мони”, а, опет, тесно је било на отварању изложбе. Из свих крајева Србије, из БиХ и Црне Горе дошли су гости јер се прилика не пропушта.
У “Мони”, уз породицу сликара од Мачве: Симониду, Теодору, Јелену и Данку Станковић, били су многобројни познати уметници, политичари, привредници, спортисти и “обичан свет”.