ОКРУЖНИ суд у Шапцу рехабилитовао је жандармеријског наредника Богдана Лончара и каплара Миленка Браковића, које су на Ивањдан, 7. јула 1941. године, у Белој Цркви, убили Жикица Јовановић Шпанац и Цветин Солдатовић. У послератној Југославији, догађај је имао значај почетка општенародног устанка против окупатора, али председник Већа, судија Гојко Лазарев, тврди да се не ради о прекрајању историје, већ да истина тек сада излази на видело!

Захтев за рехабилитацију поднела је новинарка Стана Муњић, ауторка књиге "Син српског Ивањдана", написане на основу дневника и казивања Богданове удовице Босиљке - Босе Ивановић. Нјен убијени супруг завршио је Војноподофицирксу школу у Сремској Каменици, и то као први у рангу. Радио је у канцеларији првог краљевог ађутанта у Старом двору, а после слома Југославије избегао је у Мачвански Причиновић. Затим је, по наређењу, преузео жандармеријску станицу код Крупња.
- Као виши по чину, деценијама је помињан само Лончар, а сада се први пут појављује и име каплара Миленка Браковића. Преко фамилије, дошли смо до његове фотографије и других података. Искази петоро-шесторо сведока говоре да Жикица није убио обојицу, већ само Богдана. Пуцао је из пиштоља који је касније проглашен за "устаничку пушку". Постојао је и други учесник, Цветин Солдатовић. Он је испалио хитац у Миленка, и то из пушке - прича за "Новости" аутентичну историју судија Гојко Лазарев.
Мада по броју донетих рехабилитација предњачи у Србији, суд у Шапцу први пут је у поступку употребио и једно вештачење. Урадио га је угледни научник и стручњак за Други светски рат др Коста Николић, са Института за савремену историју у Београду. У свом налазу, који се у потпуности поклопио са судским сазнањима и доказима, Николић је изнео и мишљење о положају Србије на почетку рата.
- Случај рехабилитације жандарма по свему је специфичан, и сигуран сам да ће изазвати различите реакције, па чак и негирање одлуке суда. То је био један од разлога да затражимо вештачење. Из њега се види и да се комунисти до 22. јуна 1941. године нису посебно припремали за борбу све до напада на Совјетски Савез. Опет, Југославија је капитулацијом прихватила обавезе и формирала органе управе. У оквиру те власти, са задатком да чувају јавни ред и мир, функционисали су жандарми. Свако убиство је злочин. Па замислите када би данас неко убио двојицу чувара шабачког вашара - каже Лазарев.
Сам догађај у Белој Цркви тек после рата добио је велики значај устанка против окупатора, а убиство је послужило као покриће за одлуку Комунистичке партије о почетку борбених дејстава. У прилог овоме је и борбени говор Јосипа Броза Тита, одржан на прослави Дана устанка Србије, управо у Белој Цркви, који је објављен у локалном недељнику "Глас Подриња".
- Нажалост, 7. јула Србин је убио Србина, што је означило почетак грађанског рата у Србији. Био је то устанак против државе, са јасним циљем промене целокупног система. Наредника и каплара ликвидирали су, из идеолошко-политичких разлога, припадници партизанског покрета - категоричан је судија Лазарев. - Током наредне четири године извршен је велики преврат. Српски ројалисти уступили су место југословенским комунистима. Иронија је што су Немци имали малу или готово никакву улогу у томе - каже Лазарев.

ПУЦНјИ ИЗ ПИШТОЛјА И ПУШКЕ
НА дан убиства, Жикица Јовановић Шпанац одржао је говор у Белој Цркви и позвао сељаке да одбију да раде у оближњем мајдану угља, да не иду у кулук и не плаћају порез. Чим је отишао, са групом својих наоружаних људи, појавила се патрола у којој су били Лончар и Браковић.
О доласку жандарма Јовановића је обавестио студент Владан Бојанић, а овај се у пратњи Цветина Солдатовића одмах вратио у село. Жандарми и партизани позвали су једни друге да положе оружје, а потом је Жикица Јовановић пуцао из пиштоља у Лончара и погодио га у стомак, док је Солдатовић, из пушке, на лицу места усмртио Браковића.

СИН ПОГИНУО 1970. године
БОСИЛјКА Лончар се после рата удала за бившег партизана Ивановића, који је њој и њеном сину из брака са Богданом дао презиме. Син Зоран је био изузетан фудбалер. Играо је у шабачкој Мачви и Славену у Руми. Погинуо је у саобраћајној несрећи 1970. године, после чега је заживео фудбалски турнир са његовим именом. Међутим, када су комунисти схватили да је реч о наследнику Богдана Лончара, турнир је напрасно укинут. Боса Ивановић умрла је у 94. години.