НАЈСКУПЛјИ српски сликар, чак век и по после рођења, јесте Паја Јовановић (1859-1957). На аукцији у чувеном Кристију, његова слика “Укротитељ змија” (метар са 80 центиметара) продата је, пре неколико година, за више од 200.000 долара!
Белосветски човек, скромног образовања. Савршен занатлија, али не сликар који има следбенике. То је у најкраћем оцена Николе Кусовца, нашег познатог историчара уметности, који већ има готов текст за обимну монографију којом ће идуће године бити обележен јубилеј сликара. Кусовац га пореди са Урошем Предићем, “умним, образованим човеким, одличним сликаром”:

- Увек ме љутила наша српска неправда. Они су безмало вршњаци.
Јовановићу се практично још нису осушиле боје на првим платнима, добија одличну рекламу и Срби га бирају 1888. за дописног члана Српске краљевске академије. А, Предић, нешто старији од Паје, кога професор задржава за асистента на бечкој академији, тек 1910. постаје дописни члан Академије, објашњава Никола Кусовац. Ипак, током тих почасти и прве декаде блиставог Јовановићевог успеха, међународне афирмације - Срби не купују његове слике! Опрез. Још нису сигурни да на те слике треба трошити паре.
Европска слава Паје Јовановића почиње са Острва, са његовим лондонским галеристом - Валисом, који га већ 1884. доводи у Лондон, обезбеђује му стан и атеље. Пре тога је Валис сарађивао са професором Паје Јовановића - Леополдом Карлом Милером, званим Египћанин.
У то време Аустроугари раде на Суецком каналу. Сликари иду за инжењерима, откривају Оријент, светлост, нове мотиве. Оријенталисти постају мода. И Јовановић би да крене стопама свог професора, да путује у Египат. Али, Милер му саветује: “Шта ћеш ти у Африку, ено ти твој Балкан”.
Паја слика Црногорце, рањене и на поласку у бој, Арнауте, мачевања, борбе петлова...
ОдлиЧно лансиран и преко најтиражнијих енглеских листова, он осваја континент. Већ 1886. има велику изложбу у Минхену, обилази млађег брата Светислава у Паризу. Светислав је првак у мачевању и “слика кжо Паја, нема никакве разлике”. Пастишер.
Али, ни Паја Јовановић није уникатан. Кад је Кусовац боравио у Москви, отишао је да види чувену Рубоову “Бородинску битку”. У бочној сали где је са двадесетак мањих слика и скица представљен Франц Рубо, Кусовац “пада у несвест”: - Уђем и скаменим се. Видим слике које ја чувам у Народном музеју. Паја Јовановић. Приђем - потписан Рубо. Нема разлике. Сродност велика. На Кавказу су седели један поред другог, сликали исти мотив на исти начин.
Управо то, по Кусовчевим речима, објашњава што је строго судио о Паји и што сад мало ублажава свој текст за монографију о Јовановићу.
У првој декади, до 1893. Јовановић ради искључиво жанр слике: “Кићење невесте”, “Издајица”, “Крвни умир”, “Мачевање”, “Бој петлова”. Ниједну од тих слика нису купили Срби. Али, захваљујући европској афирмацији Паје Јовановића, Срби се ослобађају комплекса да нису образован европски народ. Краљевина је у успону. Млада буржоазија зна шта хоће. Паја долази “као кец на десетку” да се уврстимо у елиту, културно и уметнички, европских народа. “Дакле, ово сад слинављење за Европом, ми смо једном већ превазишли и били смо тамо.”
Александар Обреновић договара с Пајом Јовановићем још 1889. у Минхену да му наслика “Таковски устанак”. Првих дана 1895. велика композоција “Таковски устанак” је изложена у радњи његовог брата Милана, дворског фотографа. Иако намењена двору - двор је не купује, већ у њега улази касније као поклон загребачког трговца Петра Николића, који је претходно откупио права да је умножава. Данас су та и нешто мања, друга верзија “Таковског устанка”, у Београду, у Народном музеју.
Захваљујући “Устанку” с патријархом склапа уговор за култну слику “Сеоба Срба”. После ње долази “Крунисање цара Душана”, после од ње прави 20, 30 варијанти. Пуно је понављао, па и за прву декаду Јовановић записује да су то биле “лудо изгубљене године”. Од сваке слике је правио по десет реплика, па му се ваљда смучило.
Пред Пајиним сликама посматрач може да ужива, бризи нема места. И, сам Паја је волео да ужива. Хедониста. Више од половине сваког његовог писма су описи вечера, ручкова, кобасица, шваргли, сармица у виновом лишћу и пића. Добар и удобан живот обезбеђивало му је пре свега портретисање. Није било крупног капиталисте - од Крупа до крунисаних глава, српског двора, белгијске краљице, који нису наручивали портрете од Јовановића.
У кући трговца Роша у Београду имао је стан и атеље, ту је са женом провео Други светски рат. Али, послератни Београд је бринуо о старом сликару. Снабдевао се у дипломатским магазинима, а кад је био у Бечу, дипломатски службеници су му доносили оно што је било потребно. Имао је и одличну апанажу из Југославије...

БРЗ "НА ПОРТРЕТУ"
У БЕОГРАД долази 1911. да договори са краљем Петром портрет његове ћери Јелене. Али, поред овог, за непуних недељу дана у престоници, урадио је портрете Форгача, аустријског велепосланика у Београду и његове лепе жене и Марије Миловановић, супруге председника владе: “Распамећујуће леп и добар портрет.”

КРИТИКА
ЈОШ крајем 19. века Зорић, пишући учтиво и опрезно о великој композицији “Таковски устанак”, оцењује да је “мало декоративна” и да је Паја “велики сликар у малом формату”. И то је, каже Кусовац - истина. Кад се Паја “разгалами” на малом формату, то је сјајно динамично дело, све “фрца и врви”, а на великом недостаје гест, слобода.

МИЛАНКОВИЋ
ОКТОБРА 1913. године, убрзо после Кумановске битке и велике победе Срба, Паја Јовановић долази у Скопље. Тамо се припремао за стварање композиције “Куманова за Косово” или “Косовске виле” и у Скопљу среће борца Милутина Миланковића. Између уметника и научника рађа се доготрајно, одано пријатељство.

ЗЕМИЧКЕ
ЈОВАНОВИЋ има много поруджбина и тако добро продаје своје слике да га Леополд Карл Милер оптужује да слике продаје као “вруће земичке”. Али, почетком 20. века Надежда Петровић, која има сасвим други уметнички кредо, Јовановића хвали, пише о њему прави панагирик. А, по Кусовцу, оно што је велико и значајно код Јовановића је више на социолошком него на ликовном плану. Алекса Челебоновић је Пајино сликарство окарактерисао као “улепшани свет буржоаског реализма”.