ДВОЈИЦА браће Узелац, Слободан и Момчило, познати су по хрватској политици и далматинској јагњетини. Први је недавно постао потпредседник Владе Републике Хрватске, док је други од 1991. године власник једног од најпознатијих београдских ресторана, који носи име ове угледне личке породице.

Момчила затичемо у ресторану "Узелац" на београдском хиподрому. Расположен је због братовог политичког аванзовања, али и резервисан "по том питању", очигледно поучен бурним животним искуством.
- Наша породица је одавно пустила корење у Далмацији. Седма је генерација из места Какма, између Биограда и Бенковца - почиње причу Узелац. - Зато често кажем да имам две домовине: у једној сам рођен, а у другу сам дошао. У Какми сам држао ресторан 19 година. Док није почео рат. А, тада је заиста постало "ватрено". Кафана се налазила тачно на републичкој граници. По њој су "ударале" и једна и друга зараћена страна. Морао сам да се склоним одатле.
Момчило се склања у - Београд. У њему се ускоро прославио по кулинарској вештини. Некако у то време, 1994. године, и наше "Новости" су објавиле причу с насловом "Пионир далматинске јагњетине у Београду".
- У Србији заиста може да се нађе добар "материјал". Посебно је укусна јагњад у њеном источном делу, између Пирота и Пожаревца - зналачки објашњава Узелац. - За успех у овом послу, ипак, веома је битно заокружити целокупан производни процес. Тако самостално набављам месо, имам кланицу...
Брат Слободан, потпредседник Санадерове владе, задарски је гимназијалац. Докторирао је дефектологију у Београду. Док је трајао рат био је председник Српског демократског форума, затим Српске просвете. Према братовим речима "вредан је као кртица". Пре овог наименовања био је секретар за високо образовање у Влади Хрватске.
- Физички изузетно личимо - каже Момчило. - Да је то тачно нека потврди и ова анегдота: својевремно је покојни Иван Стамболић био гост у мојој кафани, а ја сам био тренутно одсутан. Међутим, брат Слободан се ту затекао. Стамболић му је пришао објашњавајући како је задовољан начином на који спремамо храну, потпуно убеђен да говори са мном. Брату се то толико допало да је преузео моју улогу. Сити су се испричали, а све то време Стамболић није ни наслутио да нас је помешао...
Рат је раздвојио Узелце. Слободан и сестра Зденка живе у Загребу. У Београду су, поред Момчила, још и браћа Вујадин и Стево.
- Све време смо били противници рата - каже Момчило. - Зато смо срећни што данас можемо сви заједно да се вратимо у завичај, окупимо као фамилија. Оно што ме радује јесте да се све више људи враћа, чак и оних који су из Далмације отишли трбухом за крухом пре више од три деценије. Веома је битно да је нестала "зла крв" и да се људи враћају животу. То је свима најбитније.

И МАЈКА СЕ БУНИ
Момчило и Слободан имају много физичких сличности. Међутим, и боја гласа им је невероватно приближна. О томе најбоље говори податак да њихове гласове понекад помеша и мајка Зорка када јој се јаве телефоном.