СВАКИ рат оставља ожиљке, али се они у Србији задрже, готово увек, на неки необичан начин. Тако, и после 62 године од завршетка Другог светског рата, у нашој земљи постоји безброј немачких бункера који нас подсећају на ово страдање. Направљени су већ почетком војевања, 1941. године. Данас их најчешће виђамо у Београду, мада их има поред свих већих путних, а поготово железничких, праваца који су били од животне важности за немачки Рајх.

Др Коста Николић из Института за савремену историју, подсећа да је Немцима од највеће важности била пруга која је спајала Загреб, Београд, Ниш и Солун, јер су том трасом снабдевали Ромелове трупе на северу Африке.

- То је била линија снабдевања коју су обезбеђивали бункерима - каже др Николић. - Поред сваке значајније тачке постојала је оваква фортификација. Пошто су 1941. године почеле прве диверзије, Немци су били приморани да праве оваква утврђења, а постојале су и ригорозне освете према онима који би се дрзнули да почине диверзију. Чак су и житељи целих насеља били приморани да гарантују безбедност пруге својим животима. Када се, ипак, дешавало да пруга оде у ваздух, немилосрдно би били ликвидирани.


ПРИНУДНИ СМЕШТАЈ

МНОГИ бункери су преживели више од шест деценија од завршетка рата. Неки су адаптирани, па су добили стамбену намену, други су, опет, постали пословни простор, док остали зјапе празни, подсећајући на заборављену ратну прошлост.

Тако је у Београду, међу најинтересантнијима, бункер који се налази поред саме пруге на Дорћолу, у Француској улици 71. Овде већ 25 година живи породица Тодоровић, Весна и Саво са синовима Душаном и Немањом.

- Бункер је добио мој отац Мирослав Гагић, као нужни смештај, јер је био службеник железнице - каже Весна Тодоровић.- Имамо око 45 квадрата простора који смо адаптирали у стан.

Како објашњава син Душан, овде некако може да се живи, али су на свега два метра од пруге и прелаза којим тутње теретни камиони који снабдевају стоваришта у овом делу града. Да није грађена као бункер, ову би зграду одавно растресли возови и камиони.

Др Видоје Голубовић истиче да је Београд Немцима био најважнији, па је ту било и "преживело" највише бункера.

- Вермахту је од животне важности било контролисање прилаза граду, поред река - каже др Голубовић. - Тако, постоје остаци пет бункера на Калемегдану од којих су четири зазидана. Дуж Чукарице и Звездаре били су начичкани многи од њих, па је један и данас видљив код стадиона "Чукаричког", док је један, подземни, сачуван код Шумарског факултета. На Звездари је одбрамбени појас био веома битан, јер су у другој половини рата Британци, из авиона, полагали у Дунав мине, како би зауставили моћну немачку флоту. Пошто су летелице, при таквом задатку, морале да лете ниско, и бункери су били лоцирани у Звездарској шуми, како би могли да гађају авионе у ниском лету. Зато и у шуми данас постоје остаци многих бетонских купола из тог периода.

Значајни остаци немачких фортификација налазе се и на Бежанијској коси, стотинак метара од великог тунела на прузи која води ка Новом Саду и Суботици. Ту је био велики подземни бункер у којем су окупатори чували оружја намењена за противваздушну одбрану. Овај бункер је и данас сачуван.


ПУНКТ НА УШЋУ

ИСПОД самог Калемегдана, на данашњој трамвајској окретници, постоји бункер који сада користе радници Градског саобраћајног предузећа. Тамо смо затекли Горана Недељковића и Кемала Исмајилија, који су седели у лепо адаптираној згради на којој само некадашњи отвори за митраљезе показују да је имала војну намену. Данас су то пристојне канцеларије, које имају једну, велику, предност, јер, кажу двојица радника ГСП "Београд", зидови су дебели око 80 цантиметара. Лети је милина, због хладовине, а зими оваква изолација помаже да се просторије веома брзо загреју.

Иначе, пружне трасе су се и тада, осим ка Нишу и Солуну, простирале важним крајевима где су, на пример, чворишта око Краљева, била изузетно добро војно чувана. У том крају би неки бункери могли да буду искоришћени, јер су и даље очувани, али, углавном, зјапе празни. Они су били ту да сачувају правце кроз Ибарску клисуру, од Краљева до Косовске Митровице и Звечана. Та пруга је била од изузете важности јер су Немци експлоатисали руду из Трепче, а врло је важна била и комуникација са топионицом олова и цинка у Звечану. Слично је и са правцима од Краљева према Крагујевцу, као и Рачи и Великој Плани.

Бункери су били велике грађевине у које су могли да буду смештене посаде немачких војника које су ту имале и просторије за боравак и спаваонице. Данас су остале само да подсећају на неко злокобно време које је, надамо се, заувек прошло.

БРИТАНЦИ
ОБАВЕШТАЈЦИ Уједињеног Краљевства током рата су у Србији имали посебна задужења. Како нам је рекао др Момчило Павловић, директор Института за савремену историју, они су имали своје мисије унутар покрета отпора у Југославији, Грчкој и Албанији.

- Британски командоси имали су искључиви задатак да минирају немачке комуникације - објашњава др Павловић. - Када сами нису могли да минирају пругу, покушавали су да охрабрују локалне вође покрета отпора да то ураде и то су чинили, без обзира на освету Немаца и потенцијалне цивилне жртве.

ЗИДОВИ И РУЖЕ
ДЕБЛЈИНА зидова у "кући" породице Димитријевић, односно у бункеру на Дорћолу је 77 цантиметара. Како нам је објаснио Душан Димитријевић, од плафона у згради до врха њихове породичне зграде постоји зид који је дебео један и по метар!

Па ипак, мајка Весна уредно гаји руже испред бункера, дајући му хумани изглед, уместо оног, војничког.