ЖИВИ у свом свету. У својој бајци. Он је тамо краљ. Може да хода. Да прича. У том царству он је здрав и помаже вилама у борби против зла. И то је тако само у сну. Само у књизи "Другачији сам, па шта", која је написана за њега. Из пера његове мајке Аните.
У стварности, шестогодишњи Предраг Ђурђекановић из Панчева не може да се креће, везан је за колица и у потпуности зависи од својих родитеља. Болује од церебралне парализе, епилепсије и има оштећен вид.
Прича која се преплиће у књизи прати Пеђин спори, али сигурни пут ка срећнијем и бољем детињству. У њој је испричана жеља родитеља да једног дана шутне лопту своме брату Ненаду и сестри Теодори.
- Сваки његов и најмањи помак био је заслужан да се забележи - испричала нам је његова мајка Анита, аутор књиге "Другачији сам, па шта". - То су две приче које прате Пеђу у његовом стварном свету и у свету снова. Књига највише треба да послужи родитељима, који живе с таквом децом. Велики број мајки и очева не желе да се појављују с малишанима која су, условно речено, болесни.
А, очи јој сијају док прича о свом сину. Пуна је поноса када помиње његово име.
- Наша деца нису наказе, она се смеју, радују, плачу - говори Анита. - Треба објаснити другим људима да не треба бежати од такве деце кад дођу у парк, да се играју. Не смемо их гурати у ћошак. С Пеђом се ради. И он напредује. Ма, ни када нећу одустати од њега.
Пеђу свако јутро воде у вртић, од тога два пута недељно се дружи са здравим вршњацима. А, малишани дивни. Сви се утркују ко ће помоћи малом Пеђи. Да се поиграју, да му додају играчку, сокић или ужину. Свакако, они једног дана неће окретати главу на другу страну кад на улици сретну неког другара сличном Пеђи.
- Велики број родитеља напушта такву децу и ја то, иако, могу да разумем, просто не желим - говори нам Пеђина мајка. - Мени је било потребно доста времена да се навикнем на то да мој син можда никада неће проходати. Да ће цео живот бити везан за нас. Не престајем да се борим за њега. За његово лечење ће увек бити новца. Није ме срамота ни да молим, ни да тражим. Књигу сам написала не бих ли сакупили нешто новца за његову следећу операцију.
Оваква деца постоје, верују, надају се и потребна им је помоћ. Нјима не смета да кажу "Другачији сам, па шта".


КАО ЦЕО СВЕТ

ПЕЂУ су два пута оперисали руски хирурзи. Напретка има. А, о његовом првом кораку мајка Анита прича с узбуђењем. Сећа се ситне расправе с њим око гледања цртаних филмова. У причи мајка му је рекла: "Па, укључи сам компјутер". Мали Пеђа, несигурним кораком кренуо је, у ходалици, полако ка монитору.
- Остала сам запрепашћена - каже Пеђина мајка. - Просто нисам могла да верујем. Моје дете је направило корак. То је за мене био цели свет. Задиханим гласом тихо ми је рекао: "Хоћеш сада да ми пустиш цртани?!"