Тело брутално убијеног једанаестогодишњег дечака Слободана Стојановића - о чијој су мученичкој смрти «Новости» писале у неколико наврата, па од Биљане Ковачевић Вучо и њеног Комитета правника за људска права осумњичене и тужене за «говор мржње» - пронашао је и извршио обдукцију др Зоран Станковић. Било је то 6. марта 1993. године.

Отуд актуелном министру одбране СЦГ неизбежно прво питање: под којим је околностима, и у каквом стању, пронашао тело овог дечака, рођеног у селу Доња Каменица код Зворника?

- Пронашли смо га у једној јами у оближњим брдима. Са телима још неколико убијених Срба. Било је у поодмаклој фази распадања. Дечак је на себи имао само стари тамно-плави раднички мантил. Са етикетом «Приморје». Испод - ништа. Идентификовали су га отац Илија и мајка Десанка.

НАЛАЗ У ХАГУ
На основу чега сте закључили да је дечак био мучен пре него што је убијен? Како је уморен?

- У горњој вилици - што стоји и у нашем обдукционом налазу - избијено му је свих шест предњих зуба. Отвор чмара био је знатно проширен, пролазан - како смо констатовали - «за три прста». Имао је више секотина у пределу главе и трбуха. Неке од њих су нанете, највероватније, после смрти. Поврх свега, стомак му је био распорен у облику крста. Ако се не варам - било му је одсечено десно уво. А на крају - испаљен метак у слепоочницу. Из непосредне близине. У две речи: монструозно, свирепо убиство.

Откуд «крст»?
- То само истрага може да утврди. Али, можда је одговор у томе што је, и по мојим сазнањима, извршилац злочина, непосредни егзекутор, била месна Албанка Елфете Весели која се борила у формацијама Насера Орића. Што је то, по свему судећи, био њен злочин мржње, о чему на свој начин сведочи и мој обдукциони записник, направљен у присуству месно надлежног истражног судије Радована Николића и инспектора за крвне деликте Владе Делића. Тај налаз већ је у Хагу. Предат је Трибуналу у склопу оптужнице против Орића.

Текстове о овој трагедији, објављене у "Новостима", Комитет правника за људска права оквалификовао је као "говор мржње". Да ли обелодањивање овог злочина, по Вашем мишењу, може бити "говор мржње"?

- Нека нико ничију муку не умањује! На страшан начин убијено је дете! Невино дете! Зато: нека нико и не политизује ни тај злочин, ни писање о њему! Не могу да схватим како неко, и у име чега, може да покушава да једно такво злодело прикрива и умањује, или да га, макар и индиректно, брани. То је био ужасан злочин из мржње. Национално обојене мржње.

НЕ МОГУ МЕ УЋУТКАТИ

Да ли бисте били спремни да сведочите о злочину Елфете Весели?

- Слободанове родитеље сам више пута посећивао и ни једном нисам смогао снаге да им саопштим целу истину о страдалничкој смрти њиховог сина. Плашио сам се да то сазнање не би преживели, јер постоје вести које су као удар секире. Спреман сам, међутим, да у Хагу сведочим о томе каквим је мукама био подвргнут тај недужни дечак. Нјегов живот брутално је пресечен на пола дечаштва. Био је висок 145 центиметара и имао 50 килограма. Отишао бих у Хаг, ако будем позван, јер о злочинима над Србима, као патолог, знам више од било кога другог. Нико својим очима није видео више убијених Срба од мене. Нико их више није "додирнуо" својим рукама. Зато ме и чуде изјаве неких "естрадних уметника" који не затварају уста о српским патњама, а притом мене проглашавајући антисрбином.

Имате, очито, на уму нешто сасвим конкретно и сасвим одређене људе...
- Посматрао сам неке пред спомеником српским жртвама муслимнског терора у Скеланима. Стајали су и клањали се посмртним остацима које сам ја, са својим техничарима Миладином Жарковићем и Момчилом Вучковићем, скупљао по планинама и вадио из јама. Слушао сам како «набацују»: «Треба видети за кога онај Станковић ради». То су говорили људи који су се за време рата школовали у иностранству и тамо били на «страшним мукама».

Вама, као и «Новостима», неки покушавају да запуше уста...
- Мени нема нико право да помиње ни Ратка Младића ни Радована Караджића да не бих говорио и сведочио о српским страдањима. Не пристајем да ико мене и мој народ - помињањем неухапшеног Младића - спречава у томе.




ПРИЧЕ "ВЕЛИКИХ СРБА"
- У кампањи против мене учествују и људи који праве филмове о српским жртвама користећи притом 70 одсто документационог материјала моје екипе. Покушавају да ме дисквалификују. Упркос томе, ни једног минута не остављам започети посао. Ево и сада, иако као министар одбране имам мноштво обавеза и премало времена, радим на посмртним остацима Срба страдалих у Брчком. То је био велики злочин. Зато указујем на оне који су одсекли главу Стојану Пудићу, а на на грудима једног његовог сапатника ножевима исекли полумесец са звездом. Радим, а не причам као неки «велики Срби» - наглашава др Станковић.