СРПСКИ племићки корпус данас чини две хиљаде породица. С обзиром на број становника, Србија може да се подичи многобројном аристикратском елитом. У Европи, примера ради, само су Пољацима и Мађарима преци у наследство оставили више племићких титула. Ко су српски племићи и има ли Србија неке користи од оволике "плаве крви?"
- Стратимировићи су једна од најстаријих српских племићких породица - каже Драгомир Ацовић, председник Српског хералдичког друштва. - Митрополит некад карловачки Стратимировић припадник је ове лозе. У Београду, позната племићка фамилија су Околичањи. Јован Јовановић Змај био је племић. И Шандор Петефи који се, иако крштен као Александар Петровић, ипак сматрао Мађаром. Књижевник Иво Војновић био је виђенији човек свог доба и имао је титулу грофа од Ужица.
Изданци племићких лоза били су и Лјубибратићи од Требиња, барони Рајачићи од Бриња, обе гране породице Будисављевић од Приједора... Стјепан Митров Лјубиша имао је титулу племића. Ту су и Стојановићи од Лацунаша, чувена породица филолога Решетари... Бароница Бајић, удата за грофа Кеглевића у Аустрији, недавно је умрла, чиме је ова лоза угашена.
- Како у новије време српско племство није имало статус класе или сталежа ми, нажалост, немамо формална и правна документа која дају одговор на питање ко се сматра(о) племством - каже Драгомир Ацовић, председник Крунског савета Србије. - Извесно је да се племство у Србији развијало у оквиру Угарске или светог Римског царства, касније Аустрије и у саставу Венеције или Русије. Обично покушавамо да говоримо о остацима или преживљеним траговима средњовековне властеле која и не зна да је племство.
Историјски гледано, само су четири хришћанске породице Турци признавали као изворно српско племство. То су, по речима Ацовића, Рашковићи који су насељавали Стари Влах, Карапанджићи из Неготина, Зимоњићи из Гацког и Караджићи који воде порекло из Кривошије. Нјих су и надобудни Турци признавали као наследне уживаоце одређених привилегија.
- Олигархијско племство представљале су породице које су припадале локалној власти у малим градовима државама, Улцињу, Бару, Котору, Будви, Рисну - каже Ацовић. - Паштровићи су уживали статус племенских заједница, али су касније, у зависности од признања великих сила, признати као племство. Которски племић у Дубровнику био је "нико и ништа", као и дубровачки у Мађарској.
Нјихов положај био је веома компликован, а највише потреса осетили су када је Аустрија наследила Венецију у јадранском приморју и извршила ревизију племићког статуса. Ми у Србији, по речима Ацовића, осим потомака свих категорија имамо и досељеног племства. После Првог светског рата, због прилива руских емиграната, Србија је била земља са највише племства у Европи.
Титуле су одувек стварале конфузију, не само код нас. Племство без титуле сматра се нижим, а зависно од традиције постоје разлике и у називу. Неки су са предиктом "де" или "фон". Једна улица у Београду носи име Виловског, иако се он презивао Стефановић. Име је добио од титуле Вилов која је у предикту добила облик Виловски.
- Најнижа титула вишег племства је барон, што значи слободан човек - каже Ацовић. - Кнез Матерних је лансирао двосмислену крилатицу: "Човек почиње са бароном!" И међу Србима било је прилично барона. Познат је барон од пшенице и језера који је живео крајем 17. века. Зна се да је био судија племства. Титуле барона додељиване су и захваљујући војној служби. На основу прописа Аустроугарске, свако ко је одликован орденом Марије Терезије, уписивао се у племство, а ако напише и захтев добијао је титулу барона. Стеван Книћанин тако је постао барон. У Србији је било између 50 и 80 барона.
Гроф је изузетно висока титула и мало породица је има. Србија се и по грофовима може подичити. Господин Ацовић каже да их је око двадесет што је висок европски просек. Најпознатији грофови су Чарнојевићи, Бранковићи, Милорадовићи, Ивељићи, Нако, Владисављевићи, Пуцићи...
- Већина родова који се у нашој јавности помињу као грофовски или није разумела статус предака, или тврди нешто што је тешко доказиво - каже Ацовић. - Пример су граничарске породице које су били племићи, али нису имали титулу. Место Светозар Милетић цело је насељено сиромашним племством. Мађари су им дали статус у замену за новац који су им дуговали. Да као најамници не би радили добили су земљу, па је ово место данас крцато племићима. Трансилвански кнез, у једном дану, у племство је претворио 7.000 војника којима је дуговао плату.
Наспрам "нових племића" не само код нас него и у Европи, стајало је право племство које увек држало до порекла. Француска породица Де Куси никада није хтела да прихвати племићку титулу, јер су сматрали да је њихово име довољно. Од њих потиче и песма: "Нисам ни војвода, ни гроф, ни барон, мени су равни само краљеви..."


СРПСКА КРУНА
ПРЕСТОЛОНАСЛЕДНИК Александар Карађорђевић припада засебној категорији династа, роду који ужива суверенитет. Сматра се да само династи могу бити извор почасти и стварати ново племство.
- Онај ко је суверен може да пренесе своја суверена права, да озакоњује ванбрачну децу, кује свој новац, држи своју војску и ужива право престола - каже Ацовић. - Осим владара, код нас такав прерогатив имала је италијанска породица Одсескалки, која је имала право великог палатината као војводе од Срема. Титула племића стиче се чином рођења или правом прирођења (ступањем у брак).
Ово право односи се на жене, које су удајом стицале титулу мужа. То није аутоматско, него право са посебним актом. Мушкарац женидбом титулу не стиче, осим посебном вољом. Принцезе статус губе удајом. Јелена, ћерка краља Николе, удајом за Романова постала је руска велика кнегиња.


ДАНАК ПОРЕКЛУ
ПРСТЕН са иницијалима Л. Х., тестамент и дрвени сандук било је све што је Мари Хребељановић-Лазаревић, последњем потомку кнеза Лазара, остало када је после Другог светског рата, из изгнанства, стигла у Београд. Магистар биологије, жена великог интелекта и тужне судбине, којој су припадале улице и читави квартови у Истанбулу, имовина у Малој Азији, фабрике и оранице у Анадолоји, живот је окончала као подстанар, издржавајући се од часова енглеског који је предавала деци. Сахрањена је негде на Новом гробљу.
Кнегиња Мара Хребељановић, једна је од малобројних аутентичних српских аристократа, која је као по неписаној судбинској неправди, платила данак пореклу.