ГОВОРИ сасвим тихо, на моменте застајкује. **Није лако**, каже, **стално си сам. Лети поправљам ограду, малтеришем конак, али зими, кад завеје снег, данима нико да ми отвори врата. Само птице прелећу Дунав...**
Отац Дамаскин у Базјаш је стигао из Хиландара, и у овом српском манастиру у Румунији - са којег пуца видик на Дунав - једини је калуђер и чувар. Некад је овде, каже, све врвело од монаха, али је последњих година живот сасвим замро. Лазаревчанин по пореклу, то објашњава кратко - светиње живе само са народом, и кад народа нема судбина им је тужна. И кућа осећа кад у њој нема домаћина, брже пропада.

ТУЂЕ ДЕВОЈКЕ
МАНАСТИР Базјаш датира из 13. века и приписује се још Светом Сави. Вредан духовни споменик, али страдао протеклих векова, колико од времена, толико од људи. Преко њега су пролазиле разне војске и рушен је сваких сто година.
- Нашао сам овде све запуштено - говори отац Дамаскин. - Сам манастир поправљам, колико могу, али за све треба новца, а њега никад доста. Нажалост, ни судбина других српских манастира у Румунији није боља.
Проредио се српски свет, па и у самом селу Базјаш, где су некад махом живели Срби, паству оца Дамаскина чине само две наше породице. Многи су се тамошњи Срби прилично отуђили од вере, јер њу је тешко одржати где нема живе цркве. Прво су доласком оца Дамаскина у манастир ушла деца, затим, полако, и одрасли. Деца сад већ тако знају молитве и рецитују српске песме да људи из цркве изађу ганути.
Како један калуђер проведе дан, кад манастир као што је Базјаш, нема имање, а сада су и верници реткост. Од чега живи?
- Кућа је манастирска велика и посла увек има - одговара отац Дамаскин. - Док очиташ молитве, док привредиш нешто у порти, прође дан. Доста прочитам, јер монах мора да шири духовне видике. Спремам се и за зиму. Навукао сам двоја кола дрва, али се бојим да ће ми бити мало, јер кад низ Дунав дуне кошава, шале нема.

САМОТНИ БОЖИЋ
У ХИЛАНДАРУ је, каже, спремао јела за братство. Месио је хлеб и правио слаткише, али у Базјашу то чини ретко. Нема воље да кува кад је сам. Понекад, кад у манастир наиђу гости или га обиђе владика Лукијан, направи нешто **на брзину**.
Манастир, иначе, живи од помоћи народа и људи добре воље, како у Румунији, тако и оних у Србији. Још у њему нема свих потребних ствари за обреде.
- На прошли Божић, баш ми је било тешко: напољу минус 18, а ја сам у цркви служим литургију и у соби седим сам. Празник је, а нико да дође. То су, ипак, пролазни моменти, кад се човек одлучи за монашки живот, он мора и на самоћу да рачуна - вели отац Дамаскин. - Калуђар свој живот види у келији у сталном одрицању. Наравно, волео бих да у Базјаш дође још неки калуђер са стране, да обновимо и заједнички чувамо ову српску светињу, па ако има оних који то желе, поручујем, места има. И пред Богом је обавеза да се ове светиње не забораве.