КОЛИКО пута поп мора да руча да би два дана могао да гладује и има ли његова торба дно. Како су свеци помогли “накресаном” попу да узјаше коња. Јесу ли жене “ђавољи адвокати” и “да л’ је срећа што жене носе гаће”. На Титов рачун - за његовог живота.
Избором из богате писане заоставштине златиборског проте Милана Д. Смиљанића (1891-1979), сачињена је и објављена књига под насловом “Узгреднице”. Исти наслов био је исписан на протиној свесци у коју је, деценијама, бележио све што је “ваљало спасти од заборава”…
Прота је слушао, гледао и записивао све што је излазило испод “чекића” препознатљивог ерског духа, не дозвољавајући да му “на једно уђе, а на друго уво изађе”, чак ни изречено на рачун попова и владика.

Мрс за попове
НИЈЕ прота штедео ни политичаре, и Титу је, за живота, рецитовао “народне” пошалице на његов рачун,
”оплео” је и по владама, по женама лаког морала, сељацима, грађанима и малограђанима, али - са прилично сласти писао је и о својим колегама, свештеницима.
Записао је, тако, прота и ову анагдоту: “Умро некакав домаћин, па кад су се вратили са сахране, добар домаћин хоће да награди попа Јоса и попа Пера Поповића (оба били на сахрани) и била још два учитеља. Кад су сели сви за софру, домаћин ће рећи: - Вадите нотесе и пишите. Два попа два крмка, два учитеља два ћурка! - то јест, поповима поклања по крмка, учитељима по ћурка.**
Поп је извукао дебљи крај и у овој златиборској анегдоти:
**Светио поп водицу, па ожедни. Потражи у једној кући воде да пије, а дечко му неки одговори да немају воде. - Да немате расола? - упита поп, желећи да чим било утоли жеђ.
- Имамо! - рече дечко и отрчи да донесе попу расола. Донесе једну пуну тикву. Поп жедан, шчепа расо те цвркне све у кап.
- О-хо-хо! Добра расола! Имате ли још?
- Имамо доста! Откако нам се наш мачак утопио у расолу, њега нико га не пије.
- Ух, мајку ти твоју! - дрекну поп, па потеже те разби тикву.
Дете стаде викати и нарицати:
- Јој! Убиће ме наја, јер сад нема у шта пишати!**
“Народским језиком” прота је записао и ову згоду: **Неки калуђер добио трипер па оде код лекара да се лечи. Лекар му каже да је трипер и пита га откуда.
- Па, пишао сам уз вјетар!
А лекар ће:
- Може, може, само је други лек када се добије од жена, а други када се пиша уз вјетар.
- Е, ја сам га добио од вјетра, али ти удри онај од жена!**
Други, пак, поп пио много ракије и вина и спадне са коња и укаља се. Приведе, потом, коња уз неки пањ, прекрсти се и помоли Богу: - Помози, Боже, и сви свети! Закорачи на коња и паде преко њега, на другу страну и још више се укаља. Поче по трећи пут да узјаше, па се опет прекрсти и рече:
- Помози, Боже, а ви свети, немојте, много вас је!
Прота Смиљанић је записао добронамеран савет: **Владикама се треба молити, па се од њих клонити…**
Забележио је и речи митрополита Јосифа Цвијовића, из Дрежника: **Истерај свиње у крчевину, овце у шаротак, козе у брст и попа у парохију, па се не брини да ће бити гладни!**
А, “ко са попом оре - задњицом дрља”!
Од Момчила Поповића, свештеника у Крушчици код Ариља, прота Смиљанић чуо је ово: - Поп који дванаест пута не може ручати, а два дана гладовати, није прави поп! Ја сам приликом литије у Крушчици 16 пута јео!
Због таквог апетита “попова се торба никада напунити не може”!
Шурују ли попови са нечастивим?
Прота Смиљанић чуо је од проте Милисава Тодоровића, ово: - Богу се молим, а ђавола хвалим - обојици воштаницу палим!
Како и зашто - не зна се али је записано. А, осим са братијом по мантији, у “Узгредницама” су, најчешће,ђаволи помињани уз - жене.

Боље се обесити
- ЂАВО кад не зна шта ће да ради, пита жену - бележи прота. У другој пословици - “жена је ђавољи агент”, а у трећој - “жена је врагу с удице побегла”, а “жена школована - то је несрећа у кући”, и са њом и са другим женама ваља бити “као с милицијом: на одстојању”.
За нежнији пол прота вели још и ово: “Боље се добро обесити него лоше оженити”. Да ли је прота Милан Смиљанић био баш толики “женомрзац”? Савременици тврде супротно, а његовом уву и оку нису могле промаћи ни анегдоте мало ласцивнијег садржаја.
Пише, тако, прота о сељанци која приликом пописа рече пописивачу да има двоје деце, од две и од четири године, а за мужа каза да је умро пре шест година.
- Откуд ти, онда, та деца, кад ти је муж умро пре шест година?
- Ако је он умро, нисам умрла ја!
Забележио је прота и речи учитеља Диша за неку Перунику која је овако одговорила човеку који је “искао”:
- Бога ми, да сам икоме давала, дала би и теби! Овако, зор ми се наканити да је начињем!
У другој анегдоти - наглуви сељак иде из воденице. Комшија му каже:
- Добро јутро, како ти је жена Миленија?
- Ја идем из воденице!
- Ја питам, вељу, како ти је Миленија?
- Не можеш доћи на ред! Има много помељара!
Пикантан садржај одликује и неке од шаљивих здравица, које је прота записао. Упућена удовици, овако гласи: **Удовица мушке гаће прала/ гаће прала па се заплакала/ - Гаће моје, соколово крило/ где је оно што је овде било!**
У другој здравици се каже: **Да је среће и од Бога даћа/ жене не би ни носиле гаћа, већ кошуљу докле гаће вежу!**

. Црна Србија
ПИШУЋИ у “оној Југославији”, прота је забележио размишљања Слободана Пенезића Крцуна и Блажа Јовановића, који су, још тада, намеравали да споје Србију и Црну Гору и, каже прота, нису могли да се договоре како да се зове та нова земља.
- Морала би се звати “Црна Србија” - наводи прота, а свака сличност са данашњом државном заједницом је - случајна.
Каже се: “Дугачак језик, кратка каријера!”
Прота је, напротив, имао и дугачак језик и дугачку каријеру: био је - прота, учитељ, председник управног одбора у неколико задруга. Као богослов, усуђивао се да јавно критикује уређење Богословије и поступке поповских васпитача према будућим свештеницима. Био је активан у тадашњој Радикалној странци, био је први министар пољопривреде у Влади Народне Републике Србије, био је потпредседник Президијума Народне скупштине, народни посланик и председник Верске комисије. Учествовао је у Балканским ратовима, као каплар у Четвртом пешадијском пуку “Стеван Немања”. Из рата се вратио са одликовањима и унапређењима…

ТИТО
БЕЛЕЖИО је прота и “народне” стихове о Титу: **Друже Тито, дико наша/ теби жито, нама шаша. /Друже Тито, ти си с нама,/ теби жито, нама слама!**
За ове стихове, један “мало ћакнути” житељ Горњег Милановца, кажњен је, педесетих година, са “неколико дана затвора”: **Друже Тито, теби дупе сито, / моје јадно, спљоштено и гладно!
То је било у времену када је прота забележио - “Смрт фашизму, паре комунизму, а нама шта остане!” Од тада је, ваљда, остало и ово: “Ко ради, добије грбу, ко не ради - добије трбу!”

БИСЕРИ
У “УЗГРЕДНИЦАМА”, чији је издавач Историјски архив из Ужица и Сирогојно компани, на 325 страна “бисера од духа”, одштампано је и ово:
Надрилекари су народни гробари; Сачувај ме, Боже, осиромашених богаташа и од обогаћених сиромаха; Сељак једе пиле кад је болестан, или кад је пиле болесно; Урањен вепар и богаташ су корисни само после смрти…