Мачке једини станари

Понекад ми је тешко да се растанем од својих дела. Али, то је судбина сваког сликара. Мада, таква је и наша судбина. Долазимо и одлазимо...
Речи великог сликара Петра Лубарде, који је отишао пре готово три деценије. Неки га се сете, многи су га заборавили. НЈегова кућа у Иличићевој 1, у престижном београдском насељу Дедиње, потпуно је запуштена. Изгледа готово аветињски.
- Ту нико не живи - речи су којима комшије поздрављају сваког ко упита за станаре велике куће, на крају сеновите улице.
Само мачке, њих двадесетак. И голубови, који вршљају по прошлости нашег највећег сликара двадесетог века.
- Видимо његову жену, али ретко - кажу комшије. - Видимо је само кад храни мачке.
Одувек је, потврђују Лубардини пријатељи, у кући овог сликара било много мачака. Неке је сам гајио, друге су дошле однекуд и овде пронашле уточиште и сигурност.
На поломљеној капији пише: “Атеље, отворено недељом, понедељком и уторком, од 10 до 19 сати.” Нажалост, капија се за посетиоце никада не отвара, на њој је велики ланац, а питање где су Лубардине слике, остаје без одговора.

ЗАХТЕВИ СУПРУГЕ
- Ми смо имали уговор да бринемо о легату, Лубардиној кући, али је тај договор раскинут - обавештавају нас у Музеју савремене уметности. - Разлоге ће најбоље знати у Скупштини града.
Ако је веровати Лубардиним пријатељима, разлоге ипак, најбоље зна Вера Лубарда, супруга покојног сликара, која је, после смрти великана боја, добила право да живи у поткровљу, с тим да остатак куће одржава и чува за љубитеље слика.
- Вера је тражила да њу чувају - казује нам један Лубардин пријатељ. - Музеј то није могао да испуни, нису имали новца. Имала је она још неке друге захтеве. Преузела је на себе да води рачуна о легату. Али, не може сама. Године су је стигле.
Разговор за новине са супругом Петра Лубарде, нажалост, није било могуће заказати. Они који су некако ступили у контакт са њом, чули су само једну реченицу:
- Овде нису његове слике.
А, где су?
На стотине изванредних дела, чини се, нестало је преко ноћи. Петар Лубарда је сахрањен 1974. године, на Новом гробљу у Београду, у заједничкој гробници, са Кишем и Аралицом.
А тек крајем прошле године, у децембру, појавила се прва монографија о великом сликару **Радионица душе**. Поводом обележавања 95 година од уметниковог рођења на ЦД-у је објављен целокупан његов ставаралачки рад, кроз више од 150 репродукција, тридесет минута видео записа, критика и фотографија. Промоцији мултимедијалне монографије, присуствовала је и Вера Донер, четрнаест година млађа Лубардина сестра, која од 1945. године живи у Израелу.
- Последњи пут видела сам брата 1965. године - рекла је тада. - Петар није могао да добије визу за Израел, па је наш разговор преточен у писма, која је слао из свих крајева где је боравио и радио.
Обимна и значајна документација о сликару, који је проглашен највећим уметником двадесетог века, не само на простору бивше Југославије, него и на Балкану, тако, налази се у Израелу, где је умрла и сахрањена мајка Петра Лубарде, чији гроб није стигао да обиђе.

У ДРУШТВУ СА ПИКАСОМ
- Небрига је учинила своје и Лубардина кућа на Дедињу потпуно ће пропасти - опомиње Момчило Тодоровић, галериста, који је после две године детаљне припреме и сарадње са Народним музејем и Академијом наука издао прву монографију о великом сликару. - Ништа није у бољем стању ни сликарева кућа у ЛЈуботињама, у Црној Гори, где је Лубарда рођен 1903. године. Све се обрушава и нестаје.
Наредне године, с обзиром да ће се обележити три деценије од Лубардине смрти, требало би његову кућу и атеље на Дедињу, где је живео и стварао, преуредити и отворити за јавност. Мало је, међутим, заинтересованих за подухват којим би се оживело место где је дочекао старост уметник чија је једна слика била предвиђена и за Лувр.
- Верујем да Лубарда осећа да његови пријатељи желе да обележе његову бесмртност и ја му обећавам да ће наредне године његова монографија да се појави и у форми књиге - истиче Тодоровић.
Група љубитеља сликарске уметности, најављује Тодоровић, највероватније ће се удружити и упутити иницијативу градским службама и Министарству културе да се оснује Фонд Петра Лубарде, одакле би се црпела средства за обнову легата у Иличићевој 1.
- Коначно, нека та кућа буде у власништву Града и нека се одлучи да се претвори у музеј, који ће обилазити екскурзије - указује Тодоровић. - Жалосно је да се заборави сликар те величине, који је, памте многи, у Сао Паулу, 1953. године, награђен на изложби где су излагали и Салвадор Дали и Пабло Пикасо. Да је живео у Шпанији сигурно би се другачије понели према њему. Имао је, изгледа, несрећу да живи у нашој земљи, где се све вредно заборавља.

СЛИКАО ЈЕДНУ СЛИКУ
Летос је, на аукцији слика у банкама у стечају, Лубардино дело **Маслине** продато за 800.000 динара. За његову слику отимали су се политичари, лекари, академици, дипломате... Нека његова дела продата су и скупље. А, можда су, рећи ће многи пријатељи Петра Лубарде, она достигла толику вредност, јер их он никада није сликао за продају.
- Целог живота сликам једну слику - говорио је Лубарда. - Мислим, да, када бих сликао за продају, те слике ни на шта не би личиле.
Творац **Косовског боја**, **Првог српског устанка** и других, до краја живота није одустајао кичице и платна. Због тога су га многи поштовали, али и критиковали, упозоравајући на крхко здравље.
- Уметник заврши тек када заувек затвори очи - говорио је Лубарда. - Ето, мени се чини као да живим најмање пет столећа...
Нажалост, његових пет столећа, трајала су 67 година. НЈегов дугогодишњи пријатељ Алекса Брајовић, новинар, написао је књигу **Слика и мисао Петра Лубарде**, у којој је описао човека који је цео свет посматрао кроз боје.
- Ваљало би средити ту кућу на Дедињу - рекао нам је Алексић. - Али, проблем је Лубардина жена. Она не прихвата сарадњу. Лубарда је био велики сликар, највећи. Заслужио је да се према њему опходе као према великану.
Сабласну кућу у Иличићевој 1, зараслу у коров, годинама посећују само сећања на великог уметника. То зову легат, али то легат није.
- Лубарда није од оних сликара који се траже и губе у трагањима - рекао је Оскар Давичо. - Он је од оних уметника који се - налазе.

Биографија
Петар Лубарда рођен је 1903. године у ЛЈуботињама, у Црној Гори. Године 1925. долази у Београд и упусује сликарску школу, али га немиран дух није дуго задржао у престоници. Већ наредне године одлази у Париз, где је живео и радио. Живео је и у Сплиту и Сињу.
Ипак, његова прва самостална изложба отворена је у Риму. Убрзо је почео да добија највећа светска признања, међу којима су 1953. у Сао Паулу, годину дана касније у Токију, а 1956, у Америци се окитио престижном Гугенхајм наградом.

Фалсификати
ПокуШали су многи да фалсификују дела Петра Лубарде и готово да су успели у томе. Нико од фалсификатора, међутим, није успео да у потпуности преслика плаву боју која прати потпис великог сликара. Штампана слова Лубардиног потписа су успели да копирају, али плаву позадину не.