ПОНЕКАД, чини ми се неправедно, живот Срба на Косову и Метохији сагледава се кроз призму севера Косова. Пред много другачијим изазовима налазе се Срби у Каменици, на Шар-планини, у Ораховцу и Гораждевцу. Нигде није сјајно, али ипак живот Срба на северу има некакве обрисе нормалног живота, док у другим деловима то не постоји. У Ђаковици је, рецимо, стање најтеже. Ту ни данас, 20 година након рата, Срби не могу да се слободно крећу, а камоли да живе.


Многе су српске куће спаљене и порушене, а ако и нису, онда су узурпиране; административне препреке да Срби поврате своја имања су непремостиве; гробље је девастирано, у цркви у Ђаковици обитавају три старице о којима бригу води монаштво манастира Дечана, као и Срби из Велике Хоче. Уопште за Ђаковицу се може рећи да је најтамнија тачка на мапи Европе – каже у разговору за „Печат“ др Александар Б. Ђикић, председник Српског националног форума из Грачанице.

Академска заједница у Београду отворила је круцијалну за овај тренутак дебату на тему реинтеграција или разграничење. Живите и радите на Косову. Која је исправна платформа за даљу борбу и колико простора у задатим околностима имамо?

У питању сте употребили кључну реч: борба. Основна грешка политичких елита у Србији је што свака за себе мисли да ће за свог мандата или преко ноћи решити тзв. „проблем Косова“ (мада, по мени, Косово и Метохија нису проблем него почаст). Борба за Косово је процес, трајни глагол и она је трајала и док нисмо имали државу, па би морала да се одвија и данас, и сутра, докле год Срба има. Околности су тешке, али су биле тешке и у 17, 18, 19. веку, па се борба водила. Косово је срж нашег националног идентитета. Ми се једноставно за Косово морамо борити сваки дан и непрестано. „Крст носити нама је суђено“, што би рекао велики Његош. Ко год заговара идеју предаје, издаје и друге нечасне радње, директно заговара гашење или нестајање наше нације.

Колико смена на политичкој сцени Косова после недавно одржаних избора може да се одрази на положај Срба, те како ће она утицати на даљи ток преговора Београда и Приштине?

На власт у Приштини дошли су први пут представници албанске политичке елите која се деценијама, још од својих студентских дана залаже за уједињење Косова с Албанијом. Њихово политичко деловање код албанског бирачког тела обележено је јавношћу рада. Они су се трудили да у дубоко корумпираном косовском друштву буду „поштени“. Е сад, једно је бити „поштен“ у опозицији, а друго на власти. Они су се обавезали да ће објављивати о чему се и шта преговара у Бриселу, Вашингтону и на другим местима. Да ли ће то моћи, то је велико питање. Запад ће и даље инсистирати на тајности процеса, а зна се ко се на Косову слуша. „Самоопредељење“ ће свакако морати да ублажи реторику и да своје деловање усклади с интересима спонзора косовске „независности“.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Козарев: Неодопустива дискриминација Срба на Косову и Метохији


Ту постоји опасност да разочарају своје бираче, па самим тим и будућност свог покрета. Извесно је да је дошло до мирне транзиције власти на изборима. Са жаљењем можемо да констатујемо да су у том погледу далеко одмакли од Београда.

Колико је исправно поређење победе Српске листе на недавно одржаним изборима с јединством Албанаца у борби за независност од Србије?

Трудим се да схватим у чему је победа Српске листе, али ми не иде од руке. Тачно је да је освојено десет тзв. загарантованих мандата у Скупштини, али то је све. Убудуће СЛ неће партиципирати у власти, тако да ће по свему судећи изгубити два министарства а задржати једно, и то оно загарантовано. Поређење с јединством Албанаца је неспретно, нетачно и површно. Албанско јединство је грађено деценијама и оно је постало modus vivendi. Оно је помирило све несугласице: племенске, верске, социјалне, помирило крвне освете … и заживело је изнутра. Оно што код Срба „греје“ изнутра, што их покреће су вера и Црква, а не политичке партије, покрети, па ни Српска листа. Победа једне политичке партије (мада је и даље нејасно у чему се састоји та победа), ма о којој је реч, не значи победу националне идеје. То је ипак само партијска победа над неким другим партијама.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Ђурић: Ускраћивање права гласа Србима на КиМ - жеља да се политички збришу


Имајући у виду незнатан број католика који живе на Косову и Метохији, како објашњавате наглашени интерес Римокатоличке цркве за мисионарење на овој територији?

Нека кретања која се могу приметити указују на појачану активност Ватикана. Без обзира што Ватикан као држава формално није признао Косово, стање на терену говори нешто друго. Не тако давне 1999. године, на Косову а нарочито у Метохији било је око 50 католичких цркава, данас их има преко 300. Број католика се сигурно није ушестостручио. У центру Приштине подигнуте су огромна катедрала Мајке Терезе и три католичке цркве. Истовремено власти у Приштини упорно раде на томе да се сруши оскрнављена православна црква Христа Спаса, која се налази на 200 метара од поменуте катедрале. Католичке цркве ничу и где католика никад није било, као у Дреници, на пример. Недавно смо имали инцидент са одржавањем католичке мисе на темељима саборног храма Св. Николе у Новом Брду, што је не само покушај скрнављења православног верског објекта него и покушај ревизије историје. Ако погледате имена која носе данашње младе генерације Албанаца, ретко ћете наићи на исламска имена, као што је некад било. Данас албанска деца носе западна имена, или у најбољем случају нека староилирска. Па ето, ни лидер „Самоопредељења“ се не зове Мустафа него Аљбин.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Албански казамати голгота за 50 Срба


Да ли тече процес исељавања Срба…?

Нажалост, да. Пре свега 20 година ми нисмо успели да вратимо барем већи део од 250.000 избеглих Срба, нисмо успели да заштитимо њихову имовину, државну имовину итд. И поред знатних средстава које држава издваја, до процеса повратка није дошло. Резултат тога је несигурност Срба који су ове две деценије опстајали, и природно је што поготову млади одлазе. Много је узрока, али је основни несигурна будућност. Жалосно је што је у централној Србији у порасту једна аутошовинистичка теза да Срби одлазе зато што „од Шиптара узимају баснословне новце“. Ко такве тезе лансира, то не знам, али пријатељ сигурно није. „Од добра се јошт бјежало није“, што би рекао велики Његош.

Наташа ЈОВАНОВИЋ

Печат