АКО занемаримо утицај америчке „дубоке државе“ и пођемо само од чињенице да у име Америке одлуке доносе председник Доналд Трамп и његова администрација, можемо уочити да се унеколико мења њихов приступ у решавању „косовског проблема“. Став о косовској независности није се променио, и то се по свему судећи неће догодити, али већ и сама спремност на разговор о тражењу решења које би било прихватљиво и за Србију сугерише да је и за америчку администрацију однедавно постао прихватљив компромис, на чему иначе инсистира Србија. Наравно, ово под условом да није у питању само нова у низу подмуклих превара које је према српском корпусу креирала и спровела Америка. Зато је у овом тренутку процена америчке искрености важнија од садржаја онога што ће представљати амерички предлог за решење проблема.


ВРАЋАЊЕ ПОВЕРЕЊА

САД не крију да чекају резултате избора на „Косову“ како би присилили нову „косовску владу“ да укине таксе на српску робу чиме би омогућили нове преговоре. На страну то што многи мисле да су управо САД идејни творци такси којима преко приштинског руководства врше нови облик притиска на Србију. У припреми новог америчког приступа „косовском проблему“ америчка дипломатија не губи време, него покушава широком акцијом да бар донекле поврати давно изгубљено поверење српског народа. Присетили су се наше заједничке борбе против фашизма, лансирали билборде, рекламне спотове, слике и текстове о ономе што нас повезује, као да смо ми, а не они, све то намерно заборавили. Чак и прилично омрзнути амерички амбасадор у Србији Кајл Скот на свом одласку покушава да нам се допадне и шаље нам јавну поруку у смислу – пружили смо вам руку и од вас зависи да ли ћете је прихватити.

А ми смо давно научили лекцију да америчке намере не треба процењивати по слаткоречивости њихових дипломата, него по конкретним поступцима који се до сада не виде, сем, ето, што хоће с нама да разговарају и да чују који су то и српски интереси на Космету. Јер ни до сада није фалило позитивних дипломатских изјава док се пракса манифестовала драстичним сечењем српских интереса у међународним институцијама, јавном подршком баш сваком српском непријатељу и перфидним подривачким наступом њихових моћних обавештајних служби.

ФЉОРИМ ЕЈУПИ

Док се америчка понуда припрема и док је с нестрпљењем и забринутошћу очекујемо, у јавност су испливали чврсти докази о нечему што смо одавно знали – да су САД подстицале албански тероризам на Космету и да су штитиле албанске терористе, извршиоце језивих масовних ликвидација Срба.

Недавно су одлучили да јавно проговоре, не било ко него први судија УНМИК-а Кристер Карпхамар и бивши официр КФОР-а Кристијан Каш. Додуше, Каш је информације добио од главног истражитеља УНМИК-а Џоа Мекалистера, путем службене преписке УНМИК-а и КФОР-а. Мекалистер није демантовао јавне изјаве Кристијана Каша, што можемо тумачити да их прихвата као тачне. Тако је прљава улога америчких обавештајних служби и неких званичника у мисијама УН потпуно раскринкана и доказива.

Кључна личност о којој они говоре је Фљорим Ејупи, албански терориста и злочинац за кога се зна да га је обучавала и да га штити ЦИА, и за кога више нема ни трунке дилеме да је агент ове моћне америчке обавештајне службе. За њега и истражитељ и судија УНМИК-а тврде да је неспорни извршилац једног терористичког акта против Срба (подметање експлозивне направе под аутобус „Ниш експреса“), и да постоји основана сумња да је извршио и други терористички акт (атентат на Оливера Ивановића, лидера Грађанске иницијативе „Србија, демократија, правда“). УНМИК-ови истражитељи су у складу са својом мисијом и надлежностима документовано утврдили да је Фљорим Ејупи код Подујева подметнуо експлозивну направу од 100 килограма експлозива под аутобус „Ниш експреса“ који је превозио Србе 2001. године, када је погинуло 12 српских цивила а 43 су тешко рањена. Међу погинулима је и двогодишње дете.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Албански казамати голгота за 50 Срба



Шведски судија Кристер Карпхамар, бивши судија УНМИК-а на КиМ, сада тврди да је ДНК Фљорима Ејупија пронађен на опушцима затеченим на месту извршења злочина, иза дрвета одакле је активиран експлозив, и да је поклапање ДНК потврдила лабораторија из Висбадена. Са жаљењем констатује да није могао учинити ништа према починиоцима јер Американци једноставно нису дозволили да се осумњичени процесуирају. Како каже, место злочина контролисала је војска, тек након 12 сати осумњичене су предали УНМИК-у који је имао првенство у истрази, да би неочекивано и незаконито осумњичене пребацили у базу „Бондстил“ где су организовали бекство главног осумњиченог Фљорима Ејупија.

Фљорим Ејупи


Није више тајна да је Ејупи под контролом и заштитом ЦИА и да га чувају у америчкој бази у Немачкој. Али до краја је сумњиво што је Ејупи у време убиства Оливера Ивановића (2018. године) боравио у Митровици, да би се након тога поново вратио у Немачку. Све то ствара јаку сумњу да ЦИА није само обучавала албанске терористе него да је с њима заједно планирала конкретне терористичке акције против српских цивила и политичара. Разјашњавање тих детаља поново трује америчко-српске односе, уноси нови талас неповерења и анулира актуелне покушаје америчке дипломатије да се односи побољшају.

ГРИЖА САВЕСТИ ИЛИ ОПЕРАТИВНА КОМБИНАЦИЈА?

Питање које другима може да промакне, али контраобавештајцима не би смело, јесте – зашто се јаки докази о директној америчкој умешаности у албанске злочине, након толико времена, појављују баш сада, у тренутку када се ради на успостављању коректних односа између Србије и Америке? Наравно да је добродошла свака изјава која доприноси разјашњавању злоупотребе међународних мисија УН и прљавих акција и комбинација страних обавештајних служби против Србије, посебно оних у којима су страдали наши грађани. Хвала бившим званичницима УНМИК-а и КФОР-а што су се одлучили да кажу истину, под условом да и сами нису постали део машинерије која је подривала и која и данас подрива српске интересе.

Када је у питању нека нова активност или околност везана за Косово и Метохију, морамо бити веома опрезни и када на први поглед изгледају као позитивни за Србију. Морамо имати на уму могућност нове перфидне комбинације неке од моћних обавештајних служби (на пример, британске МИ6, или немачке БНД) које више воле да виде Србију оптерећену нерешивим проблемима. Не треба искључити ни тајне комбинације ЦИА или делова ове моћне службе које контролише „дубока држава“ како би се пореметили планови Трампове администрације. Ако неко сумња да је тако нешто могуће, нека пође од чињенице да је узбуњивач који је поднео жалбу о телефонском разговору председника Трампа са украјинским председником Владимиром Зеленским у ствари службеник ЦИА који је једно време радио у Белој кући.

Зато се морамо упитати зашто су сада, након толико времена, значајни и врло обавештени људи проговорили о тајнама које су досад дисциплиновано чували? Да ли је у питању савест, да ли их прогања леш детета од две године чијег су убицу нечињењем штитили, или је у питању нешто друго?

Судија Карпхамар је ћутао скоро двадесет година а сада комплетну кривицу пребацује на Американце. Пустио их је да униште доказе, да преузму истрагу која је била у њиховој надлежности (надлежности УНМИК-а), гледао мирно како склањају и штите албанског терористу, а сада нам каже да то није било у реду и очекује наше поштовање.
Његова изјава сугерише и да је Ејупи заштићен као агент ЦИА. У реду, то је сигурно тачно, али ми се морамо упитати да ли је и он ћутао и није ништа предузимао исто тако по налогу неке обавештајне службе, и има ли основа да сумњамо да је и сада по нечијем налогу одабрао тренутак да Србима каже праву истину (коју, успут речено, Срби одавно знају). Није никаква тајна да моћне обавештајне службе користе и злоупотребљавају међународне мисије за остварење утицаја и интереса својих влада.

Исто важи и за Каша и Мекалистера, па имамо разлога да се упитамо да ли по нечијем налогу они додатно блате Американце у српским очима управо сада, када се појавио трачак наде за нормализацији односа САД и Србије? Успостављањем коректних односа, што подразумева прихватање независности и војне неутралности Србије, геостратешки положај Србије би се увелико променио а знамо да постоје они који то не желе.
Албанско руководство у Приштини је посебно заинтересовано да тај процес не успе. Стога није случајно да је Кадри Весељи управо сада одлучио да јавно проговори о тесној координацији терористичке ОВК са америчким ваздушним нападима на положаје српске војске. До сада су причали само о „храбрости и успесима ОВК“ а сада први пут наглашавају координирано деловање с Американцима, што наравно код Срба поново подстиче антиамеричко расположење, иако су све то одавно знали.

РЕШЕЊА И ПОДВАЛЕ

Из америчког предлога за решење проблема на КиМ видеће се да ли САД прихватају Србију као независну и војно неутралну државу, или је и даље третирају као зону „малигног руског утицаја“. Била би велика ствар и ветар у леђа за Србију ако се ослободи моћне америчке подривачке машинерије. Аргумената има и за и против. Донедавно било је незамисливо да САД одустану од своје стратегије да Балкан у потпуности претворе у поуздану платформу за наступ НАТО-а према Русији, и да потпуно елиминишу кинески економски уплив на то подручје. Сасвим је могуће да су њихове најновије процене показале да је, управо због јачања Русије и Кине, то немогуће постићи и да се циљеви морају поставити реалније.

Садашња стратегија за Балкан може произвести и друге опасности за интересе САД. Непотребним притисцима, претњама и поступцима који угрожавају српски народ могу практично отерати Србију тамо где сада не жели да иде – у неке друге војне и економске савезе који су супротстављени Америци. Наравно да је и за интересе САД далеко боље да подрже српску независност и војну неутралност него да је непромишљеним поступцима претворе у зону размештања стратешког наоружања неке друге војне силе. Ако су то сагледали амерички и стратези НАТО-а, сасвим је могућа коректна и прихватљива понуда за Србију о питању Косова и Метохије.

У случају да Америка не одустаје од своје стратегије за Балкан и да не одустаје од идеје да и Србију и Републику Српску потчини својим интересима и интересима НАТО-а, попут осталих држава на Балкану, тада ће нови предлог бити само још једна замка и подвала за српски корпус и ништа друго. Сваки „обавезујући документ“ биће обавезујући само за Србе и биће препун двосмислених израза које САД могу тумачити како желе. Досадашња пракса показује да суштина преваре није толико у садржају постигнутог споразума, колико у спровођењу договореног.
Биће веома тешко, али није немогуће већ сада проникнути у праве америчке намере према Србији.

Ако су намере коректне и поштене, САД немају јаког разлога (сем сујете) да се супротстављају српском настојању да у посредовању и спровођењу договореног, поред Америке и ЕУ, учествују Русија и Кина. Јер тако постављен систем за решење проблема има далеко веће шансе за успех и постизање трајног решења. Тако би договорено сигурно било реализовано на терену, а замке и преваре би у потпуности биле избегнуте.

Ако пак САД буду инсистирале да (уз ЕУ) буду једини посредници у дијалогу и спровођењу договореног, можемо бити сигурни да су америчке намере неискрене и да се припрема нова велика превара какве смо већ видели у новијој историји. Не треба подлећи еуфорији каква се већ јавља у српској јавности – „Трампови специјалци су на нашој страни“ и слично – јер то може бити тешка заблуда. Нису они ни на чијој страни сем на америчкој.

Знамо да је у неким ранијим преговорима, када су у питању били интереси српског корпуса на Балкану, сваки следећи амерички предлог решења за Србе био лошији од претходног. Зато, ако први предлог решења буде такав да га Србија мора одбити, онда циљ није тражење решења него да се Србија окриви за неуспех преговора и да се одбијање искористи као повод за још веће притиске са циљем да се Србија принуди да прихвати неприхватљиво. Да би се то предупредило, став Србије већ сада мора бити потпуно јасан: да, као што решења за КиМ нема без САД и ЕУ, не може да га буде ни без Русије и Кине. При томе треба имати у виду да до корекције политике САД према Србији вероватно не би ни дошло да српски политички врх није успео да оствари тако добре пословне и пријатељске везе с Русијом и Кином.

Љубан КАРАН/
Печат