У лоше инсценираној представи такозване блокаде Ректората Београдског универзитета (БУ), јавност Србије је имала прилику да се сретне са новом, у нашем јавном и политичком животу, до сада невиђеном врстом апсурда. У завршном чину тог, више него провидног игроказа, на заједничкој конференцији за медије, догодио се вероватно јединствен случај у свету када су ректорки БУ Иванки Поповић узурпатори њеног кабинета свечано уручили кључеве Ректората. Тај догађај је грађане Србије оставио без одговора на само једно, али суштинско питање: Одакле провалницима кључеви зграде у коју су упали?

Прочитајте још: ИШТВАН КАИЋ: Ректорка је обећала представницима #1од5милиона поништавање доктората Малог

И управо у одговору на ово питање крије се и одговор на питање о позадини свега онога што се дешавало током такозане блокаде Ректората. Иако је у почетку, можда све и изгледало као да група политички инструментализованих студената, међу којима је било чак и оних из категорије “вечитих”, недозвољеним средствима врши притисак на ректорку универзитета, а самим тим и на аутономију ове високообразовне установе, завршница је довела до тога да ректорка Поповић и узурпатори њеног радног простора, руку под руку прославе заједичку “победу”. Тај свечани чин озваничио је превођење челнице БУ међу активисте оног дела српске опозциије који је окупљен око такозваног Савеза за Србију, а кључни преокрет настао је оног тренутка када је ректорка јавно осудила “упад активиста СНС у Ректорат”!

Занимљиво је да се ректорка Поповић, која је до тада наводно била мета протеста, своје обавезе да штити аутономију универзитета сетила тек када су се појавили неки грађани са намером да изразе протест, не против политике руководства БУ, што би могло да се квалификује као нарушавање његове аутономије, већ против незаконитих узурпатора Ректората који су показали невиђену безобзирност према уставом гарантованој аутономији те високошколске установе. И док је ректорка тражила длаку у јајету не би ли некако доказала да су „активисти владајуће странке“ нарушили њену аутономију у раду, попут ружичастих слонова промакао јој је „детаљ“ да су у њен радни простор упали политички инструментализовани људи, који су јавно посећивани и подржавани од стране лидера странака из СзС-а. И ма колико све то било очигледно, па чак и документовано снимцима и фото записима, професорка Поповић ни једног јединог трентука није нашла за сходно да криминални упад у свој кабинет осуди као нарушавање аутономије установе којом руководи. И то све упркос очигледној чињеници да су иза протеста, не само стајале опозиционе политичке партије, већ да су и њихови захтеви били бесмилсени и нескривено политички обојени.

Поред логичке бесмислености самих захтева, о политичкој позадини овог случаја, сведочи и недавно откривен податак да је иницјатор приче о докторату Синише Малог, која је послужила као повод за упад у зграду Ректората, заправо имао личне, неакадемске мотиве за покретање ове ујдурме. Гостујући у емисији „Хит твит“ на ТВ Пинк, власник те медијске куће Жељко Митровић обелоданио је информацију да је Раша Карапанџа, широј јавности познат као покретач „афере плагијати“, својевремено био сувласник приватне фирме „Циф“ која је продавала своје софтвере банкама у Србији. И док су, захваљујући везама са бившим гувернером НБС Дејаном Шошкићем, своје софтвере продавали готово свим банкама у земљи, у време када је Синиша Мали био у УО Комерцијалне банке, она је одбила да купи поменути софтвер. Од тог тренутка лични анимозитет према актуелном минситру финансија, Карапанџа је пренео на терен политике и то све под маском наводне борбе за академску честитост. Отуда и не чуди што је прича лансирана и јавности представљена на изузетно нестручан начин, са очигледним циљем да Малом нанесе политичку штету. Једном креирана факе афера даље је преузимана и без икаве задршке експлоатисана од стране опозиције и њених гласноговорника, да би смо у последњем чину тих политичких игара без морланих граница, дошли до блокаде Ректората и јавног поклоњења ректорке онима који су нарушили аутономију установе којом руководи.

Дакле, ситуација је кристално јасна. Људи који противзаконито упадају у њен кабинет, са намером да изврше притисак на полтику универзитета, за ректорку Поповић ни на који начин нису нарушили његову аутономију, док протест људи против незаконитог упада, без икаквих захтева усмерених према руководству БУ, ректорка промптно осуђује као нарушавање аутономије. Одсуство логике у њеним изјавама и делима, међутим, није представљало сметњу да ректорка Поповић тај догађај искористи као погодан повод за скидање маски, које је показало да је читав догађај од почетка био инсцениран са намером да се државном руководству Србије још једном демонстрира чињеница да наспрам себе има, не само моћне тајкуне и иностране центре моћи, већ и дубоку државу унутар саме Србије, која већ дуже време поставља клипове у точкове свега што слути на реформе, модернизацију и напредак српског друштва.

И баш то што је ректорка БУ из ове приче изашла као нова хероина опозиционе сцене Србије, јасно доказује све супротно од онога што тврде, како организатори протеста и блокаде Ректората, тако и опозциија и њима наклоњени медији. Да је Србија заиста земља диктатуре, како они то годинама уназад упорно спочитавају, никада не би могло да се догоди да ректорка, која своју плату прима из државног буџета, јавно иступи против власти и да то прође без икаквих последица. Управо због тога што је унапред добро знала да никаквих последица неће ни бити, она је и могла себи да дозволи да учини то што је учинила, а што без икакве дилеме улази у домен политичког агитовања потпуно непримереног функцији и звању било ког професора универзитета, а о функцији ректора да и не говоримо. А да ће све проћи без икаквих последица по њу, јасно је било из бројних ранијих случајева када су најбесмисленије оптужбе, критике, па чак и претње долазиле управо од људи који своју егзистенцију остварују на рачун пореских обвезника и буџета Србије. Довољно је само да се подсетимо не тако давно забележених случајева Јове Бакића, који је јавно позивао на револуцију, дуге цеви и крвопролиће, потом његовог колеге Огњена Радоњића који је своје академско звање злоупотребио као параван за изношење гнусних неистина о наводној диктаторској природи режима у Србији, па све до чувеног судије Миодрага Мајића који се “прославио” као неформални портпарол коалиције коју предводи Драган Ђиалс, а у стручне правне анале ушао као потписник пресуде у којој је педофилију представио прихватљивом ако је део обичаја појединих националних заједница! И то све без обзира на ноторну чињеницу да су у свим цивилозваним земљама и правним системима неприхватљиви обичаји који се у нормама кривичних закона третирају као кривична дела.

Одсуство последица и предњачење појединаца, који плате примају из државног буџета, у критици и диверзијама које за циљ имају нарушавање стабилности и поверења грађана Србије у садашњу власт, јасан су показатељ да трентуно најјачи напади на темељне вредности нашег душтва долазе из поља такозване “дубоке државе”, односно оних структура које су повезане са бившим режимом а које, на средњим и нижим нивоима, оперативно управљају кључним полугама моћи у држави и друштву. Управо у садејсву тих стурктура настаје широк спектар група за притисак које делују под маском наводне борбе за демократске вредности – аутономију универзитета, независне медије, владавину права, фер изборне услове, транспарентност државне управе и борбу против организованог криминала,
које, при томе, реално нити су угрожене, нити се налазе на мети власти којој се приписују такве намере.

Све чињенице и објективне анализе говоре управо супротно. У Србији никада није било више медијских слобода, никада није било више аутономије универзитета, нити самосталности у раду регулаторних тела и независних институција. Чак се у том смислу, неретко иде у сасвим другу крајност - сви су постали толико „аутономни и независни“ да им је допуштено чак и да не подлежу никаквој контроли, а често ни било каквим правилима, због чега смо све чешће сведоци неке врсте анархије и негативних тенденција где не постоји никаква одговорност кључних друштвених актера. Парадоксално је то што се управо ти делови друштва и, са њима повезане интересне групе, највише буне и предњаче у креирању афера и режираних политичких представа. Тако, примера ради, уместо да одговори на питање због чега је БУ пао на Шангајској листи, ректорка Поповић држи лекције држави и подржава деструктивне примере нарушавања аутономије универзитета. Те исте аутономије се сети тек када тај пројекат буде демаскиран као политичка ујдурма дела опозиције и са њом повезаних организација и медија чији је једини задатак да у фокус стављају измишљене проблеме, да би касније, на таласу приче о угрожености темељних демократских и цивилизацијских вредности, вршили притисак и настојали да уруше кредибилитет који садашње власти уживају код грађана Србије. Све то ради се са циљем да тако ослабљена власт буде замењена неком подобнијом која би била лака мета за уцене од стране разних интересних група, чији су интереси у потпуној колизији са националним интересима Србије и њених грађана.

Проблем таквог деловања „дубоке државе“ пре свега лежи у околности да њене структуре држе кључне полуге моћи помоћу којих, у значајној мери одређују токове и процесе у земљи, а које не подлежу провери одговорности нити изборној вољи грађана. Такво деловање прикривених и замаскираних група за притисак, може бити легитимно само ако је отворено и транспарентно и ако не угрожава опште добро друштва у целини. Да би постојале и деловале у оквиру закона, у развијеним западним демократијама, такве групе морају да се региструју као лобистичке фирме и њиховом постојању и деловању нема места у државним институцијама и структурама.

С обзиром на све мане и несавршености нашег политичког система и политичке културе, обавеза свих нас као грађана, јесте да отворено говоримо о правој природи деловања таквих група чиме се пред очима грађана Србије демаскира та прљава игра која се води против националних интереса земље, а зарад задовољења личних и ускогрупних интереса делова “дубоке државе” и, на њих наслоњених, друштвених структура. Управо је успех у борби за транспарентност политичких процеса у овом тренутку један од највиших националних интереса како би се очували стабилност, одрживи економски раст и поверење грађана у систем, као три најважније вредности постидеолошког времена у коме живимо.