Како сам дошао до тог закључка? Стално говорим о томе како тек писање медија о неком догађају чини и обликује сам тај догађај.

Друга могућност реално ни не постоји, а нарочито не у ситуацијама као што је ова са блокадом Ректората, у којој не знамо шта се заправо догађало унутар закључане институције и имамо само изјаве актера и реакције медија на те изјаве. Хајде онда да урадимо оно што једино можемо, а то је да, као у квантној механици, на основу (медијског) понашања које проузрокује зона која нам је с разлогом остала забрањена, покушамо да дефинишемо садржај унутар ње, наводећи неке од детаља на које јавност можда није довољно обратила пажњу и овај догађај, по многоме енигматичан, прогутала без пропитивања.

Током трајања свечаности „Дан Универзитета“, у петак 13. септембра, група од 15-20 активиста политичког покрета #1од5милиона упада у двориште Ректората, за време коктела, под пуном „ратном опремом“. Са политичким апликацијама на себи, група развија политички транспарент, скандира и омета церемонијални овогодишњи „бал вампира“. Потом се појављује група чланова владајуће странке разних годишта, без икаквих политичких реквизита, која се инцидентним појединцима који предводе уличне протесте против власти супротставља звиждуцима, повицима и гуркањем.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Analitičar medija Ištvan Kaić: Početak kraja Televizije N1

Експресно наступају камере опозиционе и прекограничне телевизије Н1 која „не емитује“ програм у Србији да сниме групу из СНС-а и прикаже је као претњу по аутономију универзитета, док вампири-професори, експропријатори и хушкачи студената из #1од5милиона све то гледају и уживају. Најзад, иста група делинквената из #1од5милиона одбија да изађе из просторија и остаје закључана преко ноћи, док ови други напуштају Ректорат.

Већ наредни дан, у суботу, активисти, којима Драган Ђилас у тренуцима бахатости отворено тврди да помаже, да их организује и одлучује о њиховој агенди, као што је то тврдио након првог проласка кроз Теразијски тунел, а затим и дан након опсаде Председништва, постављају барикаде на све улазе у Ректорат, облепљују сваку камеру унутра и захтевају да им се предају кључеви од зграде. Запослени у Ректорату, на челу са ректорком Иванком Поповић ће у понедељак ујутру, 16. септембра, схватити да су кључеви у међувремену украдени од портира, па тако остају на улици, а обезбеђење Ректората активистима-вандалима неким чудом не одузима кључеве. Упркос окупацији, колегијум Ректората и сама ректорка истичу да су намере „студената“ часне, али да су им методе упитне и отписује им то на „младост“, мотив који ће наставити да фигурира у њеним изјавама.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Kaić: Potvrđujem činjenice koje je izrekao ministar Stefanović

Захтеви активиста-уличара у почетку су веома дисперзивни, од „племенитих“ услова за студирање до проблема са Универзијадом, а као главни је подвучен онај политички – не само поништавање доктората Синише Малог, већ да ректорка оде на РТС и изнесе захтев за смену министра финансија, иако за то никаква овлашћења по закону нема. Дакле, чиста будалаштина коју је могао да смисли и својим активистима проследи само политичар. За Малог пак тврде да је у сукобу интереса јер ће ваљда, ако му дисертација буде била поништена, смањити плате професорима. Кад су схватили да је и то глупо, покушали су захтев да ублаже „препоруком“, али су убрзо открили да и то излази из надлежности ректорке.

Испоставиће се да ће један други, сасвим изнуђени захтев бити мост за све остало – осудити присуство чланова СНС-а на свечаности као угрожавање аутономије универзитета. То ће у јутарњем програму Н1 15. септембра поновити један од активиста Срђан Марковић – познат по рушењу и прескакању ограде испред Председништва, паљењу навијачких бакљи на протестима, уништавању јавне имовине фарбањем зграде РТС-а, бацању тоалет папира и слању порука новинаркама у непристојно време – а затим брзо побећи назад у „ослобођени“ и „аутономни“ Ректорат.

За то време, врата Ректората се селективно откључавају за све инспираторе, почев од разних професора, политичких глумаца и режисера, лидера странака, преко психопате на челу Одбора САНУ за високо образовање, па све до Ђиласовог и Бастаћевог потрчка Бранка Миљуша који им доноси сендвиче и сокове. Душан Теодоровић им одређује нови захтев, а то је конкретан датум када ће Одбор за етику Универзитета одлучивати о дисертацији Малог. Колегијум Ректората издаје саопштење у којем осуђује „физичке насртаје на студенте из покрета #1од5милиона“ (о чему докази нису јавно предочени) који су „иницирани од стране очигледних политичких неистомишљеника“, али активистима то није довољно јер се не помиње владајућа странка, а они се и даље третирају као једна од политичких страна.

Шта се дешава? Иако им је упад од самог старта био политички, развијањем политичког транспарента и заговарањем политичких циљева који се поклапају са Савезом за Србију, без обзира на то што нису представници ниједне званичне студентске организације, што је њихов политички вандализам у првом наврату тако оценио и колегијум Ректората и Студентски парламент и Студентска конференција Универзитета Србије (чак као кршење Устава), почели су да се ослањају на еуфемизирани језик ректорке и злоупотребљавају чињеницу да су, поред свега наведеног истовремено и студенти УБ. Одједном, они постају пре свега чедни и најбољи студенти са својих смерова. Вечити апсолвент, хулиган Марковић од 30 година се гура у позадину, док у први план избија студенткиња Биолошког факултета Мила Јовановић, која о себи говори као о двоструком ђаку генерације.

Подсећам да је ово у суштини идентичан, али по редоследу обрнут модел манипулације као када су протести зимус, док је то још могло да упали, представљани „грађанским“, „спонтаним“ и „студентским“. „Првих неколико месеци СзС се бранио од оптужби да има икакве везе са организацијом протеста. Међутим, то је постало толико очигледно, да се уз индиректно признање догодило то да данас колеге из Савеза то и не крију. Последица таквих релација у самој организацији протеста јесте да је део опозиције који није у Савезу често и очигледно био дискриминисан, није било ни теоретске шансе да се обрате из највећих градова у Србији – Београда, Ниша или Новог Сада, док су се неки високи функционери чланица Савеза обраћали и по неколико пута, скривени иза својих примарних занимања – глумац, писац, адвокат, универзитетски професор и слично. Приметићете да они никада нису представљани као функционери странака из којих долазе. Када су оваква подметања постала очигледна, протести су почели да се осипају, што је довело до тога да се у неким градовима у потпуности угасе или значајно десеткују“, речи су Татјане Мацуре, опозиционе посланице из Странке модерне Србије, од 30. маја у Новом магазину.

Овај премет у значењу на основу средњег или везивног термина „студент“ прате и опозициони медији Н1 и Данас, па тако одреднице које су стајале у првим прилозима попут „активисти #1од5милиона“ и „студенти из удружења #1од5милиона који блокирају Ректорат“ готово преко ноћи се претварају у „студенти који блокирају Ректорат“, „студенти у блокади“ или само „студенти“, па чак и „студенти који се боре за углед/част/аутономију универзитета“. Овај маневар отићи ће толико далеко да ће, између осталих, произвести и толико апсурдне, а заправо заваравајуће наслове као што су „Протест ’1 од 5 милиона’ пружио подршку блокади Ректората БУ“ на ТВ Н1 и „'1 од 5 милиона': Наставак подршке студентима у блокади Ректората“ на РСЕ, на вече суботњих протеста 21. септембра. Тиме, дакле, за јавност испада да је удружење #1од5милиона једна група која подржава неке „студенте“ који везе немају са њом, а у ствари је реч о циркуларној, фингираној поруци подршке намењеној и писаној самима себи.

Тако ће се у размаку од само два дана, од 18. до 20. септембра, од среде до петка пред суботњи протест, рецепција „узорних студената“ о разговорима са ректорком кретати од „компромиса који су за нас увредљиви“ до једне невероватно непромишљене изјаве активиста о којој нису имали појма колико иде на штету саме ректорке, коју је пренео ФоНет, а од које почиње да бива јасно да су ствари и више него сумњиве. Реченица у прилогу, коју је мало ко приметио, а и ако јесте, вероватно би више волео да није, гласи: „’Испуњењем захтева студената ректорка ће показати да је на страни студената и на страни истине, јер нам је у разговорима јасно рекла шта мисли о докторату министра финансија Синише Малог’, указују студенти.“ Дакле, 20. септембра медијски неискусни активисти #1од5милиона, слободно рецимо – будале, јавности су обелоданили да се ректорка лично слаже са њиховим захтевима, па и са тим да се мора поништити дисертација Малог, те да је питање само како то реализовати и јавности приказати као непредетерминисан процес. Случајност или не? Да ли ово значи да је све од почетка била представа, прво ћу вас оставити неко време да закључавате Ректорат, а онда ћемо се као после извесног времена и „мукотрпних“ разговора договорити тако да профитирамо сви?

Процените сами. Већ истог дана ректорка ће се залагати за убрзавање процеса у правцу у којем је то предлагао Теодоровић, а хулигани усвојили, и дати чудну изјаву, која у овом новом контексту припреме јавности, почиње да делује сасвим логично: „Студенти морају изаћи из Ректората, али не као побеђени.“ У недељу, дан након протеста, Поповићева је испунила први мост-захтев активиста и „прегледом видео материјала које су нам доставили студенти УБ у блокади Ректората“ (још увек јавно необелодањен) осудила упад активиста СНС у Ректорат. Наглим преокретима ту, међутим, није крај и у понедељак, 23. септембра, долазимо до другог кардиналног апсурда.

Током последња три дана разговора, од 23. до 25. септембра, Поповићева, која је до тада углавном сама одлазила на разговоре са окупаторима, звонећи на интерфон да је приме на своје радно место, сада, у измењеним околностима, то по први пут чини са Данијелом Синанијем. Ко је Данијел Синани? Некадашњи студент са Одељења за етнологију и антропологију и ни по чему запажени члан студентске организације који је у њој изигравао позадину или, што би рекао Беба, био као ваздух, без икакве специфичне тежине? Прототип послушног штребера-улизице који је доказао плодност дупелизачке етике Филозофског факултета и универзитета у целини, да само непропитивањем ауторитета и његовим прихватањем здраво за готово, тј. пирењем и увлачењем Сенки Ковач и другима може временом да се догура чак и до места продекана за финансије? Свакако, човек који је свој потпис ставио испод политичког памфлета објављеног 18. јануара на сајту Пешчаника под насловом #105од5милиона и састављеног од неколико просто проширених реченица које као да је основац писао, а у којима се, између осталих глупости, наводи да је Србија земља диктатуре и цензуре, у којој су све институције заробљене и која је одустала од свог европског пута и стреми ка Русији (!) Дакле, један од 105 професора и сарадника Филозофског факултета који су одлучили да се политички профилишу, стану у службу Савеза за Србију и подрже шатро грађанске, спонтане и студентске протесте.

Шта тражи онда дупелизац Синани на страни Иванке Поповић у разговору са активистима које и сам јавно подржава? Зар није логичније да се нађе са друге стране стола и заступа њихове ставове, а не ректоркине? Да ли то значи да је Синани заправо све оно како би ректорка желела да прикаже себе и како је лично признала активистима, али јој то функција коју обавља не дозвољава, будући да је баш њега одлучила да води са собом?

Исти дан када се Синани укључује, његова група #105од5милиона издаће саопштење у којем се тражи да Савет и Сенат Универзитета „заштите ректорку и студенте од напада власти“, док су дан раније, 22. септембра, окупатори Ректората већ тврдили да ће је заштити ако буде имала проблема због изјаве о СНС, наступивши новом квази-преокрет театралном паролом „Не дамо ректорку!“ и ширећи дезинформације да Влада Србије и Председник имају ингеренције да је смене. Првопотписана из групе #105од5милиона је бивша ректорка Марија Богдановић, која се такође укључила у кампању полуалкохолисаним ауторским текстом (побркала је околности када су дате одређене изјаве председника Србије) „Вучић је укинуо аутономију универзитета“ 19. септембра у Данасу. Када га је новинарка истог таблоида седам дана касније упитала како се баш он нашао у разговорима, Синани је немушто одговорио и као један од разлога навео да претпоставља да је то зато што долази са Филозофског факултета који је познат по активној улози у друштвеном животу! У свом наступу са ректорком у емисији „Дан уживо“ на ТВ Н1 25. септембра просуће изанђалу политичку фразу да је УБ једина преостала слободна институција у Србији.

Синанијевим укључивањем се све практично и завршило. У уторак, 24. септембра, Поповићева је испред Ректората била део надреалне сцене у којој је, као да је свесна неприродности, уз вештачки осмех изговорила „стојим уз своје студенте“, остајући на месту жива испред десетине уредно изгланцаних црвених беџева #1од5милиона, који су шљаштели са одеће задовољних активиста. Док је Синани са стране трљао руке и тврдио пазар, ректорка се практично изједначила са Ољом Бећковић која је хулигане, који су 10. октобра 2010. због Параде поноса демолирали центар Београда, тада назвала „нашом децом“. Сутрадан су предати и кључеви украдени под образложењем „младост-лудост“, а као датум одлуке када ће Одбор за етику Универзитета одлучивати о дисертацији Малог одређен је 4 новембар, недељу дана након што комисији ФОН-а истекне рок за одговор на жалбу коју је Одбору поднела управо ректорка, а то тело усвојило.

Активисткиња Мила Јовановић, која је 25. септембра упозоравала Поповићеву на „дипломски испит“, сутрадан је, гостујући на Н1, неколико пута, у неверици што је водитељка пита шта ако се ипак покаже да није плагијат, поновила да ректорка „са пуном одговорношћу гарантује да ово може да истера до краја. Ако се то не испуни до 4. новембра ми смо опет у Ректорату, и још много студената и професори. Ако се то не реши и испадне да није плагијат, ми се враћамо“. Снимак гостовања, у којем Јовановићева потанко објашњава шта су били циљ и тактика од самог почетка, објављен је са више од 24 сата закашњења на сајту Н1 и рубрици Видео, као и у самом прилогу, где је првобитно било пуштено једва 30 секунди њеног гостовања. Јасно је и зашто. Два дана касније, иста уличарка ће се са камиона обраћати протестантима и предводити акцију облепљивања уличних камера у знак освете што су снимале политичаре како улазе у окупирани Ректорат и њихову „културну“ и „интелигентну“ подршку која их подржава и финансира. Одмах пошто су напустили институцију, у опозиционим медијима поново нестаје синтагма „студенти који су блокирали Ректорат“, враћа се „удружење #1од5милиона“ („Удружење ’1 од 5 милиона’: Вучић показао да не разуме аутономију Универзитета“), а апсурдна дистинкција између првог и другог тако испарава. Задатак је успешно извршен.

Због свих наведених нелогичности, а у настојању да их преведем у логичности, принуђен сам да закључим да Ректорка јесте обећала активистима #1од5милиона, који су истовремено и њени студенти, поништавање доктората Синише Малог. Како се од особе која је 11. маја говорила да лимит ненавођења извора не може бити квантитативно прописан стиже до особе која је активистима „дала гаранције“ за све што су тражили, морам да признам да немам појма. На основу изнетог, онолико колико је могуће да је све од самог старта било инсценирано како би изгледало да је променила мишљење, односно вагала и на тај начин се политички заштитила, могуће је и да је заиста у једном моменту под притиском одлучила да обећа оно што свакако с обзиром на функцију није смела, због чега би преко Сената морао бити покренут поступак против ње. Њена неупитна кривица је што сада, после оваквих догађаја и свега што је дозволила, ни најобјективнији посматрач неће моћи да се отме утиску да, уколико се поништи спорна дисертација, то није учињено под политичким притиском.

Зато Влада Србије и Председник морају унапред са огромном вероватноћом очекивати поништавање дисертације министра финансија и нипошто не подлећи притисцима овако декадентног универзитета, који ће засигурно уследити. Овај догађај блокаде Ректората показује да је исти узурпиран од стране шљам групе професора #105од5милиона – а сматрам да имам пуно право да их зовем шљамом после свега што су ми радили на Филозофском факултету – једне од најодвратнијих и најлицемернијих политичких инсталација, одевене у аутономију универзитета.