НАШИ академици и професори духовно су лењи, не пишу, не раде ништа. Ја сам дете са села, цео живот сам много радио, моје тело је навикло на рад, док ови "градски" научници не воле много да раде. Чувени математичар Стојан Раденовић, професор Машинског факултета у пензији, захваљујући чијим радовима је Београдски универзитет на Шангајској листи раније био боље пласиран за 100 места, овако објашњава разлоге пада најстарије високошколске установе.

Али професор Раденовић више није на нашој листи, понуђен му је "трансфер" - универзитет из Саудијске Арабије, за разлику од наше научне заједнице, знао је да цени његов рад, па му је понудио - новац. И професор је, теран тешким материјалним приликама, прихватио, а Саудијци су захваљујући придобијању врхунских научника, доспели међу 200 најбољих на листи.

Прочитајте још - ПАД НА ШАНГАЈСКОЈ ЛИСТИ: Профа из подрума вукао нас ка елити

Чувеном научнику, познатом као професор из подрума, Београдски универзитет, како он тврди, није могао ни лаптоп да купи. И ко је сада крив што је чувени математичар, који у остави неуморно решава задатке, "прешао" да ради за Саудијце и што је само он својим радовима годинама држао наш универзитет међу елитом?

Зашто, када је отишао, његово упражњено место није имао ко да попуни? И како то да академици и универзитетски професори радије шиље перо када треба коментарисати разне догађаје него када треба писати научне радове? Да ли су проблем држава која нема слуха (новца) за науку, лењост научника, њихова међусобна завист и сујета...

Вероватно све помало. Али ако држава не издвоји више новца и уколико се научници озбиљно не прихвате посла, свет ће отићи предалеко, шансе да га стигнемо биће све мање, а Београдски универзитет ће тонути све ниже на Шангајској листи.