БЛАГОРЕЧИВОСТ и лингвистички напор изнад сваког дипломатског бонтона, који је учинио француски председник Емануел Макрон током посете Београду, били су за дивљење. Нема тога ко искрено није био дирнут толиким изливом присности. Никада нико пре није видео Макрона да с руком на срцу и жаром у грудима овако говори бугарски, албански или пољски. Вероватно је изненадио и самога себе. Ово је било нешто посебно. У историји се ретко виђају такви моменти.

Био је то начин за исправљање несрећног дипломатског гафа код Тријумфалне капије или за бар делимично искупљење због невиних жртава бомбардовања деведесетих. Али, оволика срдачност показује и истинску жељу да се поново кују братски односи између два народа. У региону се љубоморно питају да ли је то француски председник постао просрпски оријентисан. То нам у међусобним односима кроз историју нико не може одузети.

Прочитајте још - МАКРОН СТАВИО РУКУ НА СРЦЕ И РЕКАО: Овде су Србија и Француска; Вучић: Макрон је придобио срца наших грађана

То што је у полету одабрао баш Калемегданску тврђаву да одавде саопшти да Србија припада Европи и тако се промовише у несумњивог континенталног лидера, даје додатну вредност његовом наступу.

Овај дискурс у себи садржи и две крајности. Онолико колико су гест, боја гласа и одабир језика били пријемчиви, толико је порука изречена на овај начин - да се мора бити храбар у тражењу компромиса за Косово - била тежа. Зашећерено, да би се горка пилула лакше прогутала, иако то не умањује пријатељске интенције председника велике француске нације.

Сада је Макрон на потезу. Ауторитетом мора да убеди Приштину да укине таксе и врати се за преговарачки сто, а своје европске колеге да убрзају унутрашњу реформу без које нема даљег проширења. Иначе, џаба труд око српског.