Формална контрола над севером Косова у замену за признање косовске независности био би пут ка постизању дуготрајног мира између Срба и Албанаца, наводи у анализи за Вашингтон пост ванредни професор на московском универзитету ХСЕ Картер Џонсон, те додаје да подела по принципу територије и етничких група повећава шансе за постизање дугорочног мира.

Прочитајте још: Тачи о дијалогу Београда и Приштине: Шансе за споразум су готово немогуће, али вреди покушати

Џонсон сматра да би предајом севера Србији, Косово прихватило поделу која се већ практично догодила, будући да северно од Ибра већином живе Срби, да су независни од 1999. године, те да би реинтеграција те територије у Косово могла да се деси једино уз силу, што би вероватно довело до масовног насиља.

Дзонсон, међутим, сматра да је логично да "Прешевска долина остане у Србији".

Објашњава да Србија контролише ту територију и да ће се Албанци у будућности тешко побунити без подршке са Косова, што је мало вероватно будући да Косово жели у ЕУ.

Прочитајте још: Шеф дипломатије разговарао са Џонсоном о подршци САД и региону

Он закључује да би "предаја мирног региона Косову" могла да води до "дестабилизујућег насиља" уколико би се српске снаге повукле, а мањине, укључујући и више од 15.000 Срба, вероватно напустиле територију.

Зато Дзонсон наводи да је један од начина да се одржи мир да Приштина преда формалну контролу над територијом северно од Ибра, прихватајући поделу која се већ десила у свему, сем по имену.

Ако би се то могло постићи у замену за признање косовоске независности од стране Београда, шансе за дуготрајан мир би биле још веће, сматра Џонсон.

Он верује да би било значајно мање послератних сукоба да су 1999. године границе између Србије и Косова повучене тако да јасније изразе демографске карактеристике, а не да само слепо прате линије повучене 1947.

Наводи и да његова ранија истраживања о подели као решењу за грађанске ратове по етничкој линији показују да подела територија и етничких група значајно повећава шансу за мир - за разлику од подела које се фокусирају само на територију.

То јесте нежељени резултат за оне који верују у концепт мултиетничких држава, јер показује да, бар кад је реч о етничким ратовима, раздвајање јесте један од најбољих начина да се постигне мир.

Подсећа такође да су се оружани сукоби и после 1999. године поновили и то баш у оним деловима где су етничке мањине најбројније, у три општине на југу Србије и у Косовској Митровици.

Наводећи да критичари промена граница сматрају да би то могло да доведе до "отварања Пандорине кутије нових изазова широм региона", Дзонсон каже да су исти ризици забележени када је десетине земаља признало косовску независност 2008, а ускратиле "исто право" Републици Српској, па није дошло до немира.

Дзонсон закључује да би промена косовско-српске границе могла да доведе до многих разговора на ту тему, али да не мора неминовно да отвори врата даљим променама граница на другим местима.