БРИСЕЛСКИ СПОРАЗУМ, ПЕТ ГОДИНА ПОСЛЕ: Без договора сви губимо

ПЕТОГОДИШЊИЦА парафирања Првог споразума о принципима који уређују нормализацију односа Београда и Приштине идеална је прилика за рекапитулацију резултата процеса дијалога.

Главни резултат тог дијалога несумњиво јесу мир и неупоредиво боља безбeдносна ситуација за Србе на Косову и Метохији. То је непроцењиво вредан добитак проистекао из дијалога, и сви критичари тог процеса би, пре него што из незнања или популистичких разлога крену у његово оспоравање, на уму требало да имају пре свега интерес наших суграђана у јужној покрајини.

Први Бриселски споразум је, ипак, много више од мировног споразума - он је требало да, у статусно неутралном оквиру, у више аспеката омогући нормалнији свакодневни живот људи на Косову и Метохији, како Срба тако и Албанаца. Наш мотив да у тај дијалог уђемо била је жеља да се притисци на Србе на терену смање и да се изнађе институционални оквир који би им, у одсуству пуног државног капацитета Србије на терену, омогућио да живе безбедно и да одолевају притисцима Албанаца и њихове политичке елите. Тај оквир пронађен је у концепту Заједнице српских општина, чијим успостављањем не би изгубио нико, а добили би сви на Косову и Метохији.

Прочитајте још - Ђурић: И ми имамо пакет за Косово и Метохију

У светлу последњег извештаја Европске комисије о напретку Западног Балкана у процесу евроинтеграција, неопходно је осврнути се и на евроинтегративни контекст дијалога Београда и Приштине. Ми нисмо ничим ометали Приштину у спровођењу реформи које би тамошње друштво ускладило са европским стандардима, нити на било који начин блокирали европске аспирације Албанаца из наше јужне покрајине. Напротив, Срби и Српска листа су чинили све да помогну да се тамо успостави истинско мултиетничко друштво, а Београд није спречавао активности Приштине у регионалним иницијативама. У том процесу смо, међутим, били жртве не сасвим фер односа, па често и двоструких аршина, Брисела према Србији као придруженој чланици ЕУ.

Србија је, наиме, поглављем 35 дијалога, у којем се прати одвијање нормализације односа Београда и Приштине, обавезана на конструктивност у том процесу, док Приштина, иако је ЕУ гарант спровођења Бриселског споразума, ничим није била приморавана да спроводи оно на шта се обавезала. Тако је визна либерализација за житеље Косова и Метохије била условљена такозваном демаркацијом границе са Црном Гором и борбом потив корупције, а ниједног тренутка формирањем Заједнице српских општина као кључног сегмента првог Бриселског споразума.

На крају, неминовно се намеће питање: ко је на губитку због неуспеха да се за пет година спроведе први Бриселски споразум? На губитку су, рекао бих, сви непосредни учесници дијалога: Европска унија, због пољуљаног кредибилитета, Београд и Срби на Косову и Метохији због чињенице да наш народ и даље нема услове за достојанствен живот у покрајини, Приштина због тога што Косово и Метохија остаје трајна зона нестабилности и несигурности.