УЧЕСТВОВАО сам својевремено у вишемесечној полемици која се одвијала у сенци питања: да ли се Устав маже на хлеб? Наши еврореформатори и њихови страни саветници су наметнули то питање. Говорили су да је питање Устава периферно. Потребне су нам реформе, реформе и - реформе. Србија не може да чека. Светла перспектива је пред нама. У међувремену, Устав је донет, али се свеједно примена многих закона елегантно заобилази. Или се доносе неадекватни закони, јер наши посланици само гласају за пуке преводе решења из неких других европских држава. Не може то тако!

Једном делу читалачке публике, мушке пре свега, лакше је објашњавати политичке процесе кроз примере из спорта.

Недавно је гост нашег фудбалског савеза био потпредседник УЕФА. Поручио нам је да решимо проблем хулигана, иначе следи "катастрофа": избациће нас из свих међународних такмичења. Е сада, катастрофа је када деца гину на стадионима, а то што нећемо гледати Партизан како испада од "традиционално неугодног" Заглебја, а Звезда од "прејаког" Каирата се зове некако другачије.

Катастрофа је цела ова прича која показује колико су нарушени односи у друштву и како не функционише правна држава. На овим странама сам већ писао о функцији друштвеног уговора између власти и грађана. Уколико њега нема, џаба некакве институције, избори и остали привид. А да би функционисао друштвени уговор, мора постојати правна држава. Без ње, пре или касније се отвара питање: да ли државе уопште може бити? И Устав и закони се мажу на хлеб. Од тога каква је њихова примена зависи и како живимо.

То је, на пример, врло брзо после "Хејсела", у светским размерама најпознатије "стадионске трагедије", када је погинуло 39 људи, схватила Маргарет Тачер. За њу је катастрофу представљало да се нешто тако настави. У обраћању нацији је рекла: "Срамота нас је због таквог понашања. Морамо избрисати ту мрљу са образа нације. Ми те људе морамо одвојити од остатка друштва. За хулигане је неопходно направити оштре законе. Казне које се изричу њима морају бити пример за друге."

Урбана легенда или не, тек, према чаршијским изворима, истовремено је руководиоцима Фудбалског савеза Енглеске Фредерику Миличипију и Едгару Крокеру на затвореном састанку припретила: "Или ћемо проблем решити или ћу вам укинути ту лигу и срушити стадионе!" Чисто да би је схватили озбиљно. И почео је процес доношења и примене закона који је трајао пет година. Од тада, на енглеским стадионима нема ограда, физичких баријера између терена и трибина, нема хулиганства, нема испада, физичких обрачуна. Тачеркини закони и даље важе. Правна држава постоји. Власт штити грађане и друштвени уговор, макар у овом домену - функционише.

Код нас се на хиљадама примера показује да правне државе нема. Да се вратимо на пример из спорта: у Новом Пазару се на турниру одбојкашког купа не свира државна химна! Кажу надлежни, да јој не би звиждали. Да, било би непријатно, али је то кажњиво по закону. Нема насиља, већ тужилац и потом судије изрекну забрану одржавања спортских манифестација у том граду наредне две године. Или десет година. Па звиждите колико хоћете. Не може по постојећим законима? У реду, донећемо нове.

Исто важи и за навијаче у Београду који звижде туђим химнама. Не мора УЕФА да нас избацује, наши судови ће донети одлуку. Па нека репрезентација игра све утакмице у гостима. Или неколико година не мора уопште играти. Јер, када је реч о правној држави и друштвеном уговору, ствари почињу да измичу контроли. У "Гоши" се радник обесио. Послодавац више година није поштовао ни уговоре ни законе, а да никакве реакције надлежних инспекцијских служби није било. Ваљда зато што је послодавац страни инвеститор. Можда смо му још нешто и платили да дође код нас? И колико је сличних примера. Свакодневно читамо о њима. Ни евроинтеграције, ни безглаве реформе нам неће помоћи да тога буде мање. Али хоће успостављање правне државе. Доношење закона који су нам потребни да бисмо уочене проблеме решавали и њихова ригорозна примена. Без тога нема државе.

Душан Пророковић, Центар за стратешке алтернативе