ЈЕДНА од анегдота из предратног Београда говори како су новинари "Политике" прве јутарње састанке почињали питањем: "Када ће почети рат?" Истовремено би разматрали и: Ко би могао ударити против кога? Хоће ли Американци помоћи Британцима, може ли се одржати немачко-совјетски пакт, да ли ће Стаљин против Черчила или Хитлера...

Читајући западну штампу последња два месеца и суморне прогнозе о будућим дешавањима на Балкану, морамо се запитати и када ће тај нови рат код нас почети и ко ће ту против кога ратовати?

Комбинација је пуно, многи интереси су испреплетени, разне опције су могуће. Од немачког "Цајта" до америчког "Политика" нариче се над нашом судбином. И најмањи инциденти, потом, вешто се пакују у конструисану ширу причу. Изузимајући несрећне деведесете године, када се са југословенског простора извештавало о ратовима, никада од тридесетих година 20. века у западној штампи реч рат није више пута поменута у контексту Балкана. Пред почетак грађанског рата у Југославији се тај појам у јавности дуго избегавао.

У Сарајеву је то међу првима изговорио Радован Караџић полемишући са Алијом Изетбеговићем на чувеном скупштинском заседању 14. октобра 1991. године и цела политичка чаршија се саблазнила: о каквом рату Радован прича!? Данас се рат помиње на сваких седам дана и уопште нема саблажњавања. Чак, напротив.

Хрватски члан Председништва БиХ Драган Човић, иако изражава наду да рата неће бити, закључује "да о томе не одлучујемо ми, него велике силе". Када се међу "великим силама" говори о рату, онда га ваљда мора и бити.

Истина је, рат се може релативно лако заподенути. Ако југословенски пример баш и није најбољи, због историјског наслеђа и још много разлога, онда је то уочљиво на украјинском. Механизми за изазивање рата, од медијских до (спољно)политичких, данас су разрађени као никада у историји. Чак се о томе може наћи и пристојан контингент стручне литературе. Ипак, нека претерана жеља за ратом нити веровање да се оружаним путем нешто решава не постоји код већине балканских народа. Осим код косовских и македонских Албанаца, који се могу мобилисати на акцију. Остали су уморни од рата и исцрпљени од криза. А што се Албанаца тиче, уз Молдавце су постали европски народ са највећим процентом емиграната. Ако млади беже, ко ће онда ратовати?

Наравно, све ово знају и водећи аналитичари западних медија. Рата на Балкану може бити, али су једнаке шансе да га буде и на барем још десетак локација у Европи. Исто тако, занемарују се огромне социјалне тензије. Не постоји само ризик од међудржавних сукоба, већ и од озбиљних унутардржавних криза. Али свеједно, они ће наставити да пишу и подгревају привид како рат само што није почео. Зашто?

Одговор је једноставан: зато што је Балкан илустративни пример неуспеха политике САД и ЕУ. Четврт века су у њиховим рукама били и хлеб и погача. Балканске државице су територијално мале, војно слабе, политички несамосталне и економски зависне. У поређењу са другим деловима света, међу њима су могли да уреде односе релативно лакше и ефикасније решавају проблеме. Само, да би се тако нешто десило, било је неопходно дефинисати принципе по којима ће се радити и потпуно их се придржавати. Што није био случај.

Први, Бадинтеров принцип погазили су управо они који су га и дефинисали. Политика се водила само применом сурове силе и пратећим понижавањем свакога ко би барем мало подигао главу. Сада, када се околности у међународном поретку мењају, неће више бити ни силе којом се могу батинати непожељни. А принципа нема. Дакле, морају се дефинисати нови, да би осигурали регионалну безбедност и конструисали дугорочно одржив политички оквир.

Запад је изгубио шансу да сам креира тај оквир. Ово што су направили полако одлази у историју, а о новом се неће питати само они. И отуда сада опет нова прича о рату. Боље да се зарати него да се дозволи улазак нових играча на Балкан и стварање нове регионалне безбедносне конструкције. Лакше је да нас прогласе проклетом авлијом, него да прихвате део одговорности и признају неуспех.


Душан Пророковић, Центар за стратешке алтернативе