У КОВИТЛАЦУ прегрејане политичке расправе о српским симболима, прошлог четвртка у здању Скупштине Војводине, нико се није сетио да помене да је грб и заставу Срба из 1848. године за данашњу употребу израдио Владимир Лабат, сликар, вајар и хералдичар.

Лабат, који је са једним од најугледнијих хералдичара у нас, Мирком Стојнићем (1929 - 2016), седамдесетих година прошлог века осмислио и конструисао серију грбова за тадашњу Војску Југославије, пренос заседања покрајинског парламента пре три дана пратио је на телевизији у свом дому на Поповици, девет километара надомак Новог Сада. Његов утисак је да је у расправи било превише политике, а премало познавања историје и хералдике.

За "Новости", овај вишеструко даровити уметник, измешаног словачко-руског порекла, каже да је задовољан што Срби као конститутивни народ у Војводини најзад имају своја знамења. Из хералдичког угла, међутим, сматра бесмисленим да Војводина има два пара упоредо важећих симбола. Тим пре, што искарикирани грб и застава са три ЕУ звездице, усвојени 2002. и 2004. године на иницијативу Ненада Чанка, немају баш никакво утемељење ни у историји ни у хералдици.

- Ако нам је већ опредељење да идемо у ту ЕУ, морамо бити свесни да не можемо тамо ни са неадекватним, на брзину склепаним симболима, нарочито не онаквим какве су за Војводину скројени пре 14 година - каже Лабат. - Јер у Европи постоје људи који добро и детаљно познају историју. Нашу историју познају боље него ми, што пуно говори о нама. Ми своју историју нити добро познајемо нити памтимо и тиме ширимо лошу слику о сопственој нацији и држави.

* Да ли то значи да из хералдичког угла, ово стање са двоструким симболима, доживљавате као прелазни период?

- Овако бих то рекао: ови управо прихваћени традиционални симболи су много примеренији јер имају упориште у историји, за разлику од оних од пре 14 година који представљају хералдичку карикатуру. Но, Статут је акт, мора се примењивати и поштовати, што значи да се оба пара симбола морају упоредо истицати до даљег. Али, у будућности, када Статут буде мењан, ту прилику би требало искористити и осмислити грб и заставу који би симболисали и већински српски народ и припаднике мањина. То не би требало политичари да ломе преко колена, него да консултују историчаре и хералдичаре.

ИМПОЗАНТНА БИОГРАФИЈА ВЛАДИМИР Лабат Ровњев је вајар, сликар, хералдичар, графичар, кантаутор, композитор, песник и дизајнер. Последњих деценија посветио се истраживању духовности. Отац Стеван био је професор физичке културе, а мајка Олга, такође професорка, из руске је племићке породице Ровњев, која је била уметнички надарена, а стигла је на ове просторе 1920. године. Од 1979. године до данас Лабат експериментише на релацији скулптура, поезија, музика и развој духовне енергије. Аутор је и учесник бројних самосталних и групних изложби, концерата у земљи и иностранству. Добитник је више награда на јавним конкурсима и изложбама код нас и у свету.

* Колико сте имали времена са трочланом екипом УПИДИВ-а за конструкцију и припрему новоусвојених симбола?

- Имали смо само месец дана. Људи из Одбора за уставно-правна питања предочили су ми да је све "зацртано" Статутом, дакле, то је био рад на задату тему. Као што је познато, у мају 2014. године усвојен је покрајински Статут у којем је већ био прецизиран изглед традиционалног знамења из 1848. године. На мени и мојим колегама било је да одредимо нијансе, унесемо симболе - крст са оцилима, храстово лишће, маслинову гранчицу са плодовима...

* Ви сте ваш посао урадили на време, симболи су били спремни још пре годину дана за седницу Скупштине...

- Да, ја сам на дан те седнице, по договору, све време чекао у холу да ме позову за говорницу да образложим изглед симбола, али се испоставило да је ЛСВ одустала, па су српски грб и застава били осуђени на чекање.

* Како би симболи изгледали данас да сте имали више времена?

- Мислим да је требало у време креирања Статута позвати историчаре и хералдичаре да заједно са политичарима договоре који су то заиста традиционални српски симболи и како би требало да изгледају на застави и грбу данас. Чуо сам да је било спорења у скупштинској расправи о томе да ли се овај грб и застава могу назвати традиционалнима јер су били на снази месец дана у пролеће и лето 1848. године, када је проглашена регионална аутономија под називом Српска Војводина, а тадашња Скупштина одлучила да симболи Српске Војводине буду истоветни са симболима Кнежевине Србије. Нисам историчар, али разумем да Србима баш та знамења симболишу вековну борбу за присаједињење.

* Како је вама као аполитичном човеку изгледала ова скупштинска расправа о увођењу српских симбола?

- Било ми је то невероватна слика: док су представници националних мањина сасвим природно и нормално прихватали чињеницу да и Срби којих је 70 одсто у Војводини имају право на своје симболе, неки Срби, по диктату странке којој припадају, противили су се тим истим знамењима.

* Заједно са Стојнићем ви сте 2002. године били најжешћи критичар тзв. Чанкових симбола ...

- Ликовни изглед тог грба и заставе лишен је свих српских симбола упркос чињеници да су управо Срби конститутивни народ у Војводини. Била је то невешта имитација идеје Мирка Стојнића из 1992. о комбиновању хералдике угарских историјских области са територије Војводине.

* Да ли је тачно да су се непознати творци грба Војводине пре 14 година руководили једним популарним албумом са самолепљивим сличицама који је издат у Загребу седамдесетак година раније?

- По свему судећи, да. Чуо сам да је грб скициран дан уочи усвајања на седници Скупштине Војводине, упркос аутентичној хералдичкој грађи. Није чудно што народ тај грб зове "Павле и два пива". Пуно је недопустивих грешака на том грбу тим пре што су српски устаници у Војводини 1845. године на својим заставама имали тада већ прихваћени грб Војводовине са грбовима Бачке, Баната, Срема и Барање. На оригиналном грбу Павле огрнут црвеним плаштом у десној руци носио је мач на који се ослањао, а леву руку држи на срцу. У новокомпонованом грбу он има другачију нијансу одоре, у једној руци штап, у другој библију, мада 65. године нове ере када је посетио Фрушку гору није могао знати за Библију јер као таква није ни постојала. Грб Баната уместо лава има неку мршаву мачку, држи ханџар уместо сабље кривошије, а на грбу Срема лешкари неки неухрањени јелен који није ни налик фрушкогорским капиталцима. Не разумем, заиста, зашто се тадашњи политичари нису обратили стручњацима.

* Шта мислите о данашњим симболима државе Србије?

- Симбол мора бити одраз националног бића једне државе или регије са традицијом као дубоким утемељењем. Зашто немамо у државном грбу круну Немањића која је невероватна и јединствена? Ево, Мађари су из тог периода задржали круну светог Иштванаса закривљеном крстом на грбу. Тим грбом они поштују своју историју и дају информацију о изворности и дуговечности свог национа. А ми смо нашу немањићку круну из 12. века одбацили и стављамо у обележја некакве англосаксонске круне које немају везе са нама.

* Има хералдичара који сматрају да ни двоглави орао није доследно представљен?

- Тај наш двоглави орао је изузетан симбол. Треба знати да смо ми двоглавог орла имали далеко пре него Аустроугарска. Ми га имамо од Немањића. Краљ Владислав је имао црвеног орла. А црвена боја после 100 или 200 година прелази у браон, а онда у црну боју.


ЗЕЛЕНО МАСТИЛО ПАТРИЈАРХА

* Није ли контрадикторно да смо тако комотни у исцртавању званичних симбола, а истовремено смо веома осетљиви на симболику боја?

- То је својеврстан српски феномен. На једном грбу сам имао зелену позадину и одмах су стручњаци скочили с питањем : "Зашто та муслиманска боја". Мало је познато да се наши патријарси по византијском правилу и у духу традиције потписују зеленим мастилом и једино такав потпис има валидност испод званичних аката.