Коментар: Кошаре

НЕМА већег бесмисла од рата, али мало је тако великих неправди као када држава и народ забораве војнике који су погинули у тим ратовима. Шеснаест година Србија се трудила да потисне сећање на 1.300 војника који су 1999. бранили земљу од инвазије са територије Албаније.

Већина њих била је на одслужењу редовног војног рока. Последња генерација која је положила заклетву на КиМ. Имали су свега 18 или 19 година. Деца. Њих 108 у паклу Кошара је оставило животе. Више од 250 је рањено. Многи су остали инвалиди. Један од њих, Војислав Вукашиновић имао је само двадесет година када га је десет гелера погодило у главу. Три месеца је био у коми. Годину дана био је потпуно слеп.

И оне који су преживели пакао Кошара, тај пакао вероватно никада није напустио. Покушајте да замислите шта сања осамнаестогодишњак који је провео недеље под непрестаном ватром албанске војске и терориста ОВК, док су око њега експлодирале бомбе НАТО, најјаче војне алијансе у историји. Који је гледао другове како гину, остају без руку и ногу, умиру у језивим мукама.

И замислите како се он осећа када, после рата, од државе добије само громогласну тишину и немилосрдни заборав. А то им је Србија учинила. Стидећи се Милошевићевог рата, понашала се као да се стиди младића који су за њу положили животе, младост, здравље и миран сан. Њих нико није питао да ли подржавају Милошевића, да ли желе у рат, да ли су имали другачије снове и планове. Добили су позив од државе и том позиву су се одазвали.

Храбри младићи чисте савести заузврат су добили само заборав од државе која је покушавала да успава сопствену савест. Најављени споменик у Пионирском парку исправиће тек делић неправде и срамоте.