КОМЕНТАР: Призрен

ГРАНИЦЕ нису на мапама него у душама - рекао је патријарх Иринеј у Призрену. И одржао праву лекцију свима који тврде да је Косово изгубљено, да га треба признати и заборавити.

Истина је неумољива. Косово јесте члан УЕФА и ФИФА, Светске банке и ММФ-а. Косовски спортисти играће на Олимпијади. Спрема се нова офанзива на Унеско и друге међународне институције. За ЕУ Приштина је главни град суверене државе. Крајњи циљ свега тога је столица у УН и тачка на сваку везу са Србијом.

Београд већ годинама води тешку дипломатску борбу да овај процес спречи или макар успори. Брисел и Вашингтон кажу: "Прихватите реалност." Поручују да смо рат изгубили и да је на делу крунисање победника.

Српски народ је и око овог питања подељен. Мондијалисти и еврофили причају о нормализацији односа, националисти једнако понављају причу о правном насиљу и окупацији. Има и оних који безумно призивају оружје и рат.

Због свега овога важно је српско коло које се после 17 година развило у Призрену. Упркос зидовима, оградама и обезбеђењу поалбањеним градом на Бистрици заорило се чувено "Ужичко" и загрејало срца ретких Срба који су тамо остали.

Државну границу не чине рампа и пасош, већ ограда коју према неком простору свако од нас подигне у себи. Када би половина грађана Србије провела само један дан годишње на Косову и Метохији, у покрајини би нас у сваком тренутку било око 10.000. Довољно да манастири у време литургије буду пуни, а народ у Великој Хочи, Гораждевцу и Драгашу осокољен и без осећаја да је заборављен.

Када човек иде у родно село, не занима га ко је председник месне заједнице. Измишљене и наметнуте границе у том случају постале би мање битне.