Из ДС би и Пекић летео

ИСКЉУЧЕЊЕ из Демократске странке историчара др Бојана Димитријевића због другачијег или, боље речено, сложенијег разумевања политике коју је водио Милан Недић, председник владе под немачком окупацијом, заиста је изненадило све слободномислеће људе у поменутој странци и ван ње.

У чему је ту проблем?

Право је и пожељно чак да врх ДС има став и политику по свим важним историјским питањима и сопствени угао интерпретације. Ипак, др Бојан Димитријевић је, као историчар, управо стручњак за тај период, (неколико монографија, низ научних чланака), а не као функционер и члан ДС, наступао у емисији на РТС у једној слободној дискусији са колегиницом која је имала опречни став.

Дискусија је више-мање била пристојна (осим што се новинарка већ традиционално без пардона и отворено стављала на једну страну), али он ниједном речју није величао фашистичке идеје нити се залагао за њих. Налазио је разумевања за позицију у којој се нашао Недић (историјски контекст, жртве, немачке уцене...), разликовао га од Павелића и Квислинга и спорио његову одговорност за Холокауст (о чему је у науци иначе доста писано, а та одговорност оповргавана чак и од самих Јевреја (Јаша Алмули) итд.

Углавном, износио је нешто што је у историграфији дуго предмет преиспитивања и дискусија, ништа сензационално, и храбро аргументовао тај свој став.

Наука, за разлику од политике и идологије, по правилу посматра ствари сложено и нијансирано, а не манихејски и пропагандистички. Чак и један од оснивача и идеолога ДС Борислав Пекић, како читамо у његовим делима, и сам је имао врло изнијансиран, а не црно-бели став по питању Недићеве колаборације. У сваком случају, незамислива је ситуација у којој се из Пекићеве ДС неко искључује јер другачије приватно мисли као историчар о историјским питањима. Шта би данас онда могао очекивати Пекић у ДС ако би износио јавно овакве своје ставове?

Иако се и сам са Димитријевићем не слажем у свему (и противим се Недићевој рехабилитацији због колаборације, али и још неких разлога о којима сам већ писао) сматрам да је овакав комесарски приступ сложеним научним питањима штетан и по странке и по наше друштво. Др Бојан Димитријевић је наступао као професионалац, говорио је слободно о својим закључцима на основу вишегодишњих истраживања. У демократском друштву, од његових античких корена до данас, слобода дискусије и изношења чињеница представља важну алатку у долажењу до истине и приближавању ставова. Догма и арбитража партије и комесара у друштвеним наукама је нешто што је нанело ненадокнадиву штету свим духовним дисциплинама.

Може став странке по питању рехабилитације Недића да буде негативан, то, наравно, нико не оспорава (и сам се с тим ставом слажем), али искључивати чланове који као стручњаци-историчари имају приватно другачије гледање које образлажу, то је већ бољшевичка тековина. Социјалистичка партија Србије чак по том питању испаде толерантнија од ДС, јер се не оглашава уколико потпредседник странке Предраг Марковић као историчар има нешто другачије гледања од Дачића, рецимо на репресију у комунистичком режиму, покрету ЈВуО и Драгољубу Михаиловићу, о чему је јавно и на више места говорио.

Данас је то питање односа партије, према својим члановима сутра, када те партије узму власт, може да буде однос влaсти према слободи научног истраживања или уопште слободи размишљања и дискутовања свих грађана.

Само пре годину дана имали смо комичну ситуацију да је чак Хелсиншки одбор за људска права поднео кривичну пријаву против историчара др Косте Николића и др Бојана Димитријевића, због "лажног сведочења" у случају рехабилитације Драгољуба Михаиловића где су били ангажовани као вештаци.

Због свега тога сматрам да све колеге историчари, без обзира на различит став о Недићу или по било којем другом сложеном историјском питању, треба да устану против уплитања дневне политике и политичких комесара ако желимо да научне дискусије у Србији заиста остану слободне. А без слободне дискусије и различитих ставова нема ни демократије ни научног, ни било каквог друштвеног напретка.

Срђан Цветковић, Институт за савремену историју