Мирење у Семберији

Било је и биће у политичком животу Србије да државни врх седне с патријархом и владикама СПЦ како би се разменила мишљења о горућим проблемима државе и нације, али није било да Свети архијерејски сабор СПЦ - с патријархом на челу - заседа у жељи да помири, памети приведе српске политичаре. Ето, догодило се и то. Место окупљања: Бијељина. Циљ: да се помире Милорад Додик с једне и сви остали њему опозициони српски лидери РС с друге стране.

Судећи по ономе што је могло да се чује у заједничком обраћању након састанка, до помирења је дошло, тачније српске политичке поглавице с леве стране Дрине решаваће убудуће, ово су обећали патријарху, своје спорове једино и само иза затворених врата. Нисам сигуран. Претпоставимо да лидер СДС-а, Младен Босић, на пример, негде у Прњавору или Вишеграду каже (па макар и у кафани) да је Миле Додик лопов, ко ће овога (Додика) зауставити да се још исте вечери не обруши на Босића, репертоаром на какав смо код Додика одавно навикли. Нема тог владике који ће да га обузда.

Иначе, кад већ спомињем владике, један од њих, Хризостом, био је иницијатор окупљања у Бијељини. Хризостом је, ово ће вас вероватно изненадити, велики пријатељ с Валентином Инцком и Милорадом Додиком, често су обојица код њега у гостима, а Хризостом добро стоји и ван оквира Епархије зворничко-тузланске, све горе до Сарајева. Као такав, интересантан је многима. Отуда прве, врло стидљиве оцене да је сусрет у Бијељини једино добро донео Додику. Наиме, Додик је велика и - кажу његови опоненти - лака мета коју, буде ли поштовања договора пред патријархом, од пре два дана Босић, Иванић, Чавић и остали, неће нишанити. Ни ту човек не треба да буде сигуран.

Не мислим да је сусрет у највећој вароши Семберије без значаја, али великих промена сигурно донети неће. Овај четворосатни разговор, на којем је било и мучних и забавних делова, на неко време ће спустити тензије на политичкој позорници Српске, али би неупоредиво значајније било да су владике СПЦ, с патријархом Иринејом на челу, порадиле на идеји политичког уједињења Срба у РС. Не у једну партију, разуме се, већ у оквир једне идеје чија суштина надилази сопствене интересе, куће, локале, станове у Београду и по Европи, рачуне у швајцарским и другим банкама. Богами и најновије моделе светске ауто-индустрије, а такви су у Бијељину довезли и српске политичаре и српске епископе.

Један број владика СПЦ сматра да би на дужи период ваљало пронаћи човека који би смирујуће деловао на српске лидере у РС, мирио их, затрпавао ровове, разговарао са свима, пројектовао заједничке идеје. Нису га пронашли. Не нудим решење, али се питам због чега у Бијељини није било Мирка Шаровића.