Драгомир Антонић: Нема предаје

Многи ће рећи - касно је! Требало је почети раније. У праву су. Борба за Косово и Метохију морала се водити раније. Тачније: одувек! Живот јесте борба непрестана, певао је владика Петар Петровић Његош. Да ли због тога што се закаснило ваља одустати? Никако. Почети данас је боље, него почети сутра. Кад год се почне борба водити, даће резултат. Мора се бити упоран, трпељив и од борбе за државу Србију, за Косово и Метохију створити државни задатак. О Косову и Метохији, о православљу, духовности, историји, традицији, наслеђу мора се у школама учити, говорити, борити свуда и на сваком месту. Наслеђе се не заборавља.

Ми обични шаљемо писма пријатељима у иностранству и потписујемо петиције које кажу НЕ Косово у Унеско. Председник државе је послао писма свим председницима држава које су чланови Унеска. Тако би морали поступити сви председници: од пливачког савеза, олимпијског комитета, фудбалског савеза, новинарских удружења до струковних удружења љубитеља паса, невладиних организација и голубара. Заштитник грађана би требало да позове или упути писмо свом колеги, заштитнику грађана у Америци, Енглеској, Немачкој и замоли их да утичу на своје владе да не гласају за пријем Косовова у Унеско. Зашто се председници тих организација обрате јавности само кад им се смањи буџет или нешто њима треба? Могу ли и они помоћи сопственој држави кад јој је помоћ потребна? Морају, то је њихова обавеза. Власт је могла више да учини у заштиту државних интереса. Могла је да закупи билборде у Београду и другим градовима Србије и да на њима приказује филм о уништавању српске баштине. Могла је да закупи билборде у европским и светским престоницама и да на њима приказује исти филм. Кад се хоће увек се нешто може учинити. Питање је: да ли ми стварно желимо нешто да учинимо или само правимо представу којом ћемо засенити простоту.