ПЕКИНГ ће постати први град у историји у ком су одржане и Летње и Зимске олимпијске игре. Летња олимпијада је већ била 2008. године, по свим проценама, до сада најбоље организована икада, а Зимска ће тек бити 2022. године.

Сама по себи, ова вест је занимљива. Ипак, Олимпијске игре и лобирање за добијање домаћинства и до сада су били “више од спорта”. За државе које се укључују у цео процес то је ствар престижа, могућности да се земља представи у бољем светлу (што утиче и на појачавање унутрашње кохезије и побољшавање позиције у међународној политици) и изгради (или поправи) инфраструктура (саобраћајнице, станови и пословни простор, спортски објекти су ту тек један део), док је за велике мултинационалне компаније то прилика да се остваре велики профити. Олимпијске игре су постале најгледанији “планетарни шоу” који привлачи милијарде гледалаца. Због свега овога, разумљиво је интересовање Кине да Пекинг још једном добије домаћинство у свега 14 година, и да после Летњих, организује и Зимске олимпијске игре.

Међутим, још је занимљивије то што овога пута противкандидат из других делова света није постојао (насупрот Пекинга је била Астана). Истина је да се унутар олимпијске заједнице већ дуже времена размишља о томе како додатно популаризовати зимско такмичење. Због тога је од 1994. године промењено време организовања Зимских и Летњих олимпијских игара, те се оне одржавају наизменично, на сваке две, а не у истој години, као што је то био случај до 1992. Такође, приметно је и да су чланови ове организације у последњим опредељивањима били више расположени да домаћинства додељују великим градовима (Торино, Ванкувер) или великим државама (Јапан-Сапоро, Русија-Сочи), који могу да гарантују како ће у сваком погледу Зимска олимпијада бити организована на високом нивоу. Међутим, све је то остало далеко иза оних дешавања која прате избор за домаћина Летње олимпијаде и десетина милијарди долара (ако не и стотина!) које се око ње “врте” (мада је, према извештајима руских медија, и зимска Олимпијада у Сочију на крају “коштала” између 18-25 милијарди долара).

У тој трци данас могу да учествују само мегалополиси (изузимајући Атину 2004. и донекле Барселону 1992. од 1980. године сви домаћини су били мегалополиси) и значајне светске силе које су способне да и финансијски и политички испрате цео процес.

Зато је кандидатура Пекинга за Зимску олимпијаду добила широку подршку. За спортске раднике, то је можда и гаранција да долази до прекретнице у “третману” Зимске олимпијаде и нове шансе за популаризацију зимских спортова. За оне који се баве међународним односима све ово, међутим, показује још две ствари.

Прво, да и на овај начин Кина потврђује своје место у међународној арени. Она је способна да у сваком погледу - финансијски, логистички, инфраструктурно и политички, “покрије” један велики догађај какав су Олимпијске игре. Ниједна друга држава на свету није спремна да се на сличан начин укључи у цео овај посао.

И друго, да су теоретичари који тврде како се главне економске и политичке активности “селе” са Атлантика на Пацифик, сасвим у праву.

Када је о спорту реч, у прилог овој тези иде и вест да је истовремено Међународни олимпијски комитет одлучио и да се Летње олимпијске игре 2020. одрже у Токију. Свет већ одавно није “европоцентричан”, мада се нама то тако чини, а највероватније је да су ово последњи тренуци у којима је северноатлантско партнерство најважнија панрегионална осовина на свету.

У будућности ће се на Пацифику водити политичке и економске битке од глобалног значаја, тамо се рађају нове суперсиле. Оно што данас видимо, а тиче се организације спортских дешавања, само је илустративни пример, којим се могу објаснити промене у светском политичком систему, а које су још давно уочене када се ради о другим, важнијим показатељима, као што су - демографски и економски раст, технолошки развој, квалитет образовања, висина војног буџета... На нашу жалост, Европа одлази на периферију. Мада, и то има своје предности.

Душан Пророковић, Центар за стратешке алтернативе