ОТКАКО се Србија, после готово једног века, поново појавила сама на светској позорници, ослобођена југословенског баласта, свакакве су је невоље снашле. Природно је да се намеће потреба и за једним новим историјским приступом времену оптерећеном пропалом комунистичком идеологијом и несталим југословенством. Поготово што је владајући светски глобалистички поредак наметнуо многим, нарочито малим народима, ревизију и маргинализовање историје. То се најочигледније види и осећа на простору који се седам деценија звао Југославија. Због тога је нама нови поглед на прошлост важнији него икад. Само они који буду добро познавали модерну, двовековну, историју српског народа, моћи ће да разумеју шта нам је учињено и шта нам ваља чинити.

Све што се ових дана збивало у Хрватској и Вуковару, само је последица једне историјски ретроградне, неартикулисане и мотивисане примитивним нагонима, ревизије свега постојећег. Поред уништавања књига на ћирилици и књига српских аутора, забране употребе ћирилице на јавним местима, петиције за поново увођење поздрава "За дом спремни" у хрватској војсци, уништавани су и многи трагови свеколиког бивствовања у заједничкој држави.

УБРЗО после инсталације нове власти у Хрватској у лето 1990. године, преко јавне реторике свакодневно се подсећало да су Југославија, комунизам, партизани, братство и јединство, Срби - непријатељи. Таква пракса ускоро је дала поприличне резултате. До темеља су разорени споменици који су сведочили о убијању Срба од усташа, затим о злочинима фашистичких окупатора над Хрватима, потом су ту спомен-обележја која говоре о убијању Јевреја, а онда су на ред стигли обелисци који су говорили о Комунистичкој партији и Титу у НОБ-у, братству и јединству.

Још пре почетка ратних чарки и доцније озбиљнијих војних операција, уништено је 220 сопмен-обележја. Рушење тих споменика најчешће је био јуриш на места памћења, покушај да се избрише из колективног сећања најважнији део из историје Другог светског рата, антифашистичка борба и страдања Срба и других нехрвата у Независној Држави Хрватској. То је био део шире ревизије савремене историје у Туђмановој Хрватској која је кренула у стварање нових митова.

ЗАТИРАЊЕ Остаци цркве Св.Николе у Карловцу после минирања, а пре обнове

БАХАТОСТ, нетолеранција, крајња агресивност, пљачке, тиранија, рушења, убиства, постају саставни део свакодневице. Однос према обележјима из прошлости није се нимало разликовао од односа који ће та нова власт имати и према грађанима, нарочито српске националности. Кад се једном постави експлозив испод једног споменика, онда је још лакше ставити га испод нечије куће. На десетине, на стотине примера могу да потврде ову праксу.

ПАМЕТНОМ ДОСТА ИЛУСТРАЦИЈУ стања тих година у Хрватској даје и интервју легендарног и сад већ покојног новинара "Слободне Далмације" Милорада Бибића Мосора са академским вајаром Лујом Лозицом: Мосор је запитао чувеног вајара да ли је преболео што су на комадиће исекли његову скулптуру Јосипа Броза Тита у мрамору? - То је културицид најгоре врсте којег је осудио цели свет. Једино се у Хрватској о томе шутило... Титову скулптуру, изложену у Шубућевој улици у Загребу, испилали су на комаде. Страшно. Ужасно. Убитачно. Нестварно - одговорио је Лозица. На питање да ли је истина да зато није хтео сусрет са Фрањом Туђманом, нити да направи његову скулптуру? - С Фрањом Туђманом се нисам сретао. Нити сам ја желео срести њега нити је он хтео срести мене - рекао је легендарни вајар. Можда је Фрањо Туђман, приметио је Мосора, волео неко Лујино уметничко дело. - То ме не занима. Моје гесло је: ко једном изда - увек изда. Паметном доста!

Када су почеле ратне операције демолирано је више од 3.000 партизанских споменика и других обележја из историје и традиције Срба у Хрватској. Један део, али руку на срце, много мањи, уништили су и припадници Војске Републике Српске Крајине (у Плашком миниран партизански споменик у центру града, и срушен споменика народном хероју Марку Орешковића Крнтији).

Тих дана у Осијеку, од 82, нестала су, уклоњена или уништена 62 споменика, бисте и спомен-плоче. На питање где би могли бити ти споменици, тадашњи председник Извршног вијећа Скупштине опћине Осијек, Бранимир Главаш је одговорио да је "оболио од опће амнезије".

ДО СРЕДИНЕ 1992. године из Карловца је избегло 15.000 грађана српске националности од укупно 21.731 колико их је у том граду живело по попису из 1991. Када већ није било Срба, шта ће онда и православна црква, која је, иначе вековима красила град, био је резон градских јуришника из ХДЗ-а. Шта се све збило испричао је један грађанин из непосредног комшилука:

- Био је 29. 12. 1991. Дошли су наши, донели су снопове експлозива, а нама рекли да се удаљимо те вечери из станова, јер ће бити весеља до миле воље - рекао је он.

А у хроници Карловца, у "Карловачком тједнику" (11. 1. 1992) под насловом "Погођена православна црква" пише:

- Да непријатељ својом артиљеријом гађа насумице, најбоље потврђује вест да је погођена православна црква Светог Николе.

Европска посматрачка мисија дошла је у Карловац и написала извештај у коме се доказује "да црква Светог Николе минирана и оставила траг једног нецивилизацијског, вандалског чина с краја двадесетог века који је уништио некадашњу карловачку лепотицу".

СПОМЕНИК Војина Бакића у част револуције Славонији, у Каменској, који је несумњиво био међу највећим апстрактним скултурама у свету, срушен је иако се то подручје налазило изван непосредних ратних дејстава. Поводом ауторове смрти "Вјесник" ће објавити неистину: "Његов споменик слободи народа Славоније срушили су четници". Непосредни наредбодавац за извршење овог злочина, Миљенко Црњац, не само да није позван на одговорност него је "лепо напредовао све до генерала". И друго ремек-дело овог аутора, на Петровој гори, посвећено устанку народа Баније и Кордуна, доживљава сличну судбину. После 1995. почиње његово систематско уништавање и траје до данас. Скида се и односи скупоцена оплата од нерђајућег челика, а локална и државна власт не предузимају никакве санкције против починилаца упркос протестима антифашистичких удружења.

И не само то - кућу са атељеом, коју је Војин Бакић имао у ували Гршчици, на Корчули, уништили су већ 1991. године "просветљени ХДЗ-ови јуришници" из места Блато са тог острва. Нико никад за то није позван на одговорност.

НАЛОГОДАВАЦ Миљенко Црњац за злодело је награђен чином генерала


У КУКЊЕВЦУ, седам километара од Пакраца, уздизао се споменик у част 780 убијених Срба. Злочин су извршиле усташе почетком октобра 1942. године. Имена убијених била су исписана на каменим плочама. Аутор овог обележја био је вајар Стеван Лукетић. Стручно постављен експлозив учинио је своје: од високе челичне скулптуре није остало баш ништа, чак ни темељ. Тако се експлозивом уништава сваки траг прошлости. Асфалтни пут који водио до споменика данас је зарастао у густ коров и шипражје.

У ДАЛМАЦИЈИ је од 1.030 спомен-обележја срушено или оштећено 482, близу 50 одсто. На подручју Макарске срушени су сви споменици, сто одсто.

На Вису, на обали уз пристаниште, 1964. године подигнут је споменик чији је аутор био Антун Аугстинчић. На једноставном каменом блоку с једне стране исклесана је била реченица "Туђе нећемо - своје не дамо" коју је пред крај рата изрекао Јосип Броз управо ту на Вису. Почетком деведесетих плоча је склоњена, изгледа баш у време када су у Загребу почеле да се роје идеје да се потегне за туђим...

Све ово што се издогађало деведесетих година само опомиње да нам је мало потребно да из људског друштва склизнемо у дивљаштво. Надајмо се да нам се неће још једном десити да се појаве неки "манијаци и да нам силују учитељицу живота - историју".