Од сталног дописника: Загреб

Нећу више да пишем блог", поручила је ових дана Ведрана Рудан, спаковала кофере и отпутовала на одмор на полуострво Пељешац, без интернета, мобилног. "На писање блога потакла ме чињеница да је рат иза нас, да бисмо се сви морали борити за бољи живот, једни другима опростити ма како то тешко било зато јер се нормалан човек не може довека хранити мржњом. Претенциозна глупача", написала је у свом опроштају од читалаца блога ријечка књижевница. Истовремено како јој је изашла нова књига, па ће се Ведрана Рудан и даље дружити са својим верним читаоцима, али на други начин.

Шта рећи за Ведрану Рудан? Пише без задршке, често, како би рекли сињски алкари, погађа "у сриду", често у новинама речима које користи треба додавати тачкице, али оног чему се надала, да ће са ових простора нестати мржња, враћање прошлости, нажалост нема. Каже, "млатим по типковници", али срећа, када већ нема памети на југоистоку Европе, западном Балкану, у региону, како коме драго, има још понека Ведрана Рудан да нас упозори на све наше глупости.

На свом сте блогу, који се читао у свим државама на овим простора, написали "одустајем". "Овај текст је последњи". Најкраће, зашто?

- Сита сам мржње која ме окружује. Наши медији, политичари и Црква, као и српски медији уосталом, добили су задатак да крену опет у лов на ископавање прастарих и мало мање старих костију и пребројавање крвних зрнаца. Што би рекао покојни Арсен, "опет су у игри особени знаци". Желим изаћи из те приче, очистити се од зла колико је то могуће. У последње време сам с гађењем писала своје текстове. Нисам самоубица, не желим себе убити својом горчином. Откако не пишем осећам се боље.

ВОЛЕ МЕ ИСТОК И ЗАПАД Изашла вам је и нова књига, кажу, биће хит на истоку бивше државе. Тамо вас читају, шта то хрватске комшије тако привлачи у вашим текстовима?
- Нова књига "Зашто псујем", издање "Лагуне", биће хит и на "истоку" и на "западу". Моје књиге читају се широм света тако да ме увек насмеје кад неко мисли како ме "Срби посебно воле". Воле ме и Хрвати, чак и Американци. Да будем крајње прецизна, воле ме људи који знају шта је добра књига. Ха, ха.

Написали сте и "немам живаца још један дан живети на стари начин". Како је изгледао тај "стари начин" и зашто вам се замерио?

- "Живети на стари начин" значи слушати што говоре бедници који се у Хрватској боре са блокадама, дуговима, безнађем, одласком деце у неке "боље" земље, неправдом. У "старом животу" често би ме обузео убилачки бес. Желела сам видети мртве све наше покварене политичаре, банкаре који су у црно завили неколико стотина хиљада грађана Хрватске, попове који једно говоре, друго раде, треће мисле. Данас живим без компјутера, без новина, без телевизије. На цести сам нашла мачку. Зове се Пепица. Појма нема да живи у Хрватској јер има осигурану храну, воду, стан и љубав.

Тврдите да се Хрватском ваља језива мржња и кажете да вам се чини да ни за време рата није била тако опака. "Ћирилица, латиница, Срби злочинци, Хрвати жртве". Шта се догађа, зашто опет враћање на реторику мржње, а Хрвати су тако поносно умарширали у ЕУ?

- "Реторика мржње" помаже нашим господарима да "малим људима" опере мозак. Хрватима је лакше продати тезу да су наши највећи непријатељи "Срби", Србима се продаје прича како су "усташама" опет никнули очњаци. Вође, и наше и њихове, са правом мисле како ће дуже да живе пијући нам крв ако нам скрену пажњу са правих тема. Глад, беспарица, депресија, крађе, продаја земље странцима или локалним богаташима, то су теме. Ја не пушим њихову причу, али има их који пуше или се праве да пуше. Искочила сам из тог филма. Што рече једном Десанка Максимовић, немам више времена.

Говорите о злу, често пишете о злу. Је ли то зло, онакво како га описујете, карактеристично само за ове просторе или се зло шири и Европом?

- Не постоји "наше" и "њихово" зло. Зло је зло. Злочинаца има једнако у Шведској и у Шпанији, на Западу и на Истоку. На Северу и на Југу. Теза о Балканцима гадовима специјалне врсте не држи воду, иако су нас Балканце у њу уверили. Ми смо онолико генетски злочинци колико су то и Енглези. Уз једну опаску, ми смо мањи злочинци од Енглеза, Немаца, Амера, Француза који су велики па имају право и на чињење великих злочина. Они су и моћни па се онда њихови злочини продају као ширење демократије другим средствима.

Мрзе вас жестоки Хрвати, обожавају Срби. Би ли, да живите "преко границе", било обрнуто, вас мрзели жестоки Срби, а обожавали Хрвати?

- Мрзе ме дивљаци који живе у Хрватској, и ја мрзим њих, а сигурно ме не воле дивљаци који живе у Србији, јер ни ја не волим њих. Ако ме српски дивљаци воле значи само да су кретени који не куже моје текстове. Сигурна сам да ме нису читале будале и да ме воле људи које ја волим. Волим бића која у себи не гаје мржњу према другима и "другачијима".

Написали сте "годинама путујем Југославијом које нема, што не значи да не постоји. Црна Гора била је једина република у којој нисам била". Какви су Црногорци и Црногорке?

- Хиљаду пута сам рекла и написала, по мом мишљењу националност не дефинише човека.

Живите у Ријеци, том последњем бастиону тврдих левичара. Али, ето, ни десница не спава, редитеља Оливера Фрљића сада упорно желе бар набити на колац?

- Ријека сигурно није "последњи бастион тврдих левичара", да будем сасвим прецизна, ја појма немам ко су то "тврди левичари". Мислим да се људи више не деле на "леве", напредне, паметне, образоване, и "десне", дивље, глупе и агресивне. Данас се преко ноћи "тврди левичари" претварају у још тврђе "десничаре", ако на тој метаморфози могу зарадити који евро, па је проглашавање Ријеке "левим" градом претерано. Ријека је пре свега град у ком живе људи који се не пале на крв, сузе и заставе. Фрљић је позоришни редатељ и шеф нашег позоришта који својим представама воли провоцирати примитивце. У томе је веома успешан, дивљаке у принципу никад није тешко изазвати, имају кратак фитиљ, али Фрљић сигурно није особа кроз чије се дело може дефинисати Ријека. Не верујем да га неко жели набити на колац. Култура је у Хрватској небитна. Небитан је и Фрљић.

"ОЛУЈА", АМЕРИ, ТУЂМАН И МИЛОШЕВИЋ "Олуја" је овог лета протутњала поново овим просторима. Свако је види на свој начин, шта је за вас "Олуја", она која је прошла и она које се никад ваљда нећемо да решимо? "Олуја" је једноставна прича. То је била војна акција коју су благословили Амери, а организовали Туђман и Милошевић. Чишћење Хрватске од Срба Хрвати славе као највећу победу у својој историји, притом не спомињу колико су им у "победи" помогли Амери и Милошевић. Срби "Олују" доживљавају као највећу националну трагедију у својој историји, притом не спомињу колико им је у поразу помогао Милошевић. На крају рата ратни злочинци победници суде ратним злочинцим пораженима, рече Орвел давно. Само будала не види да након српско-хрватског рата нема победника. Након било кога рата нема победника.

Јако сте критични према банкарима и политичарима, а они обећају боље кредите, напросто бајан живот. Јесте ли можда неправедни када их називате "покварени политичари и банкари"?

- Не чудим се ни политичарима ни банкарима. И једни и други имају исти циљ, накрасти се толико да осигурају леп живот себи и својим праунуцима. Данас се више не чудим ни себи сличнима којима није на крај памети дигнути куку и мотику, запалити банке, набити на колац, како то ви кажете, банкаре, политичаре и попове. Беспомоћни смо. Глобално. Некад су нас господари убијали бомбама, данас нас убијају кредитима и избеглицама. Амери су на Србе не тако давно бацали бомбе са осиромашеним ураном, данас им шаљу на десетине хиљада избеглица. Робови модерног доба у много су лошијој позицији него што су то били робови старог доба. Њима су господари осигуравали стан и храну, ми који данас робијамо за 500 евра месечно о томе можемо само сањати. Наравно да их мрзим из дубине душе своје, али не могу им ништа. Остала сам без наде у боље сутра. Добар осећај. Безнађе ослобађа, нада убија.

Кажете "сви ми бивши Југословени". Шта је то, југоносталгија или нешто друго?

- Ја јесам југоносталгичарка, као што су то и стотине хиљада других грађана Југославије. Недостаје ми право на рад, право на школовање, право на здравље, право на стан, право на слободу кретања, право на абортус, право да ми поп не улази у вртић или разред, "братство и јединство". Југославија је била уређена земља, у њој није била брејкинг њуз отварање пете јевне кухиње у Хрватској. О директним преносима блебетања којекавих кардинала и епископа да се не говори. Хрватска и Србија су концентрацијски логори за све који из тих "држава" не могу да побегну.

Срби и Хрвати, вечна су тема. Копамо по гробовима, живимо с ретровизором на челу. Зашто, забога?

- Док се бавимо костима и запенушани урличући дижемо мртваце из гробова, не видимо што нам живи раде. Наше су вође откриле рецепт како владати Србијом и Хрватском док се не ископа последња кост. Знамо да смо и једни и други потекли од Адама и Еве. Довека ћемо копати ми костољупци.

И за крај, шта данас значи бити књижевница. Некако гордо звучи, зар не?

- Дража ми је "титула" писачица. Не осећам се "гордо". Била бих горда и прегорда да сам власница Загребачке банке или Привредне банке. Овако, млатим по типковници, у нади да ће моје књиге доћи до људи који мисле да без обзира на све живот зна понекад бити леп.

Госпођо Рудан, има ли наде? За све нас, поготово младе који беже главом без обзира?

Нема.