Ненад Поповић: Нове Маркале усред Београда

ДА ли је то што једнако жалимо српске и бошњачке жртве, знак наше слабости? Препознаје ли неко у томе што једнако разумемо бол сваке мајке Сребренице и сваке мајке Братунца, знаке опасног српског национализма?

Онда се поносим тиме што сам истовремено и слаб и склон национализму. И још више сам поносан због тога што огромна већима грађана Србије не дели жртве на "наше" и "њихове" и што мртвима у крвавим грађанским ратовима не проверава ни веру ни нацију. Нису српске жртве вредније од бошњачких, нити су бошњачке вредније од српских.

План да се 11. јула у центру Београда организује скуп испред Дома Народне скупштине, када ће активисти тих организација полегати на асфалт и симболички признати кривицу Срба за "геноцид", представља, дубоко сам уверен у то, нове Маркале, али, усред Београда! Да сам циник, поменуо бих и то да је организатор тог скупа запослен као службеник Би-Би-Сија, дакле, јавног сервиса оне земље која је предлагач Резолуције чији је циљ да читав српски народ означи као као "геноцидан и зверски".

Део великог плана подразумева да се у исто време, врати точак историје у деведесете године прошлог века, тако што ће се у ударним терминима светских медија емитовати извештаји из Сребренице и Београда, поводом две деценије од злочина над Бошњацима. Примећујете ли да немам никакав проблем да догађаје у Сребреници назовем злочином који су учинили поједини припадници мог народа? Исто као што су припадници других народа током рата у БиХ чинили злочине над Србима.

Али, проблем је у томе што ће ти извештаји и припремљена Резолуција инсистирати на томе да се у Сребреници догодио геноцид, док ће крупни кадрови из Београда послужити као коначна потврда такве тврдње: да и такозвана грађанска, демократска Србија, пружа легитимет тој бескрупулозној лажи.

За креаторе таквог сценарија, чак није ни битно што је и један од најпознатијих ловаца на нацисте и директор јерусалемског центра "Симон Визентал", Ефраим Зуроф, пре неколико дана изричито констатовао да у Сребреници није било геноцида. Нису им битне ни срамотне игре око ратног злочинца Насера Орића који је управо из Сребренице одлазио у српска села и чинио злочине. Данас се Орић у Сарајеву слави као херој. Није ли највећа увреда за сребреничке жртве да је он изабран да им држи ореол?

Управо ће зато координација између западних политичара, медија и дела београдских невладиних организација представљати - нове Маркале. После оних, сарајевских, Србија је изопштена из света. После београдских Маркала, Србија ће бити изопштена из будућности.

Зато ме, и поред већ виђеног, чуди таква количина лицемерја и острашћености појединих невладиних активиста, јер су спремни да учествују у подлој подметачини која се припрема њиховој земљи. Они, разуме се, имају право на своје мишљење и на своје лежање. Али, таква врста изненадног ентузијазма подразумева и минималну дозу поштења. Јер, ако нису лежали због Братунца или операција "Олуја" и "Бљесак", ако се нису окупили и помолили за стотине хиљада убијених у Јасеновцу и Јадовну, онда је легитимно рећи да они нису искрени у свом, назови, перформансу који треба да представља заправо фарсично суочавање са прошлошћу.

Зашто сматрам да је реч о фарсичном перформансу, иако је повод мучни догађај из наше не тако далеке прошлости? Зато што су они само део новог плана који ће се спроводити по старим правилима! Чак су и јунаци махом исти, попут Насера Орића. Поново ће се унети семе мржње и подела, не само међу Србима, већ и у читавом региону, како би тај велики свет ка коме тако наивно срљамо, спрао са себе сваку кривицу за своје поступке који су довели планету на ивицу светског рата.

Потребно је, дакле, поново пронаћи дежурне кривце. Потом их опет треба завадити и закрвити. Овог викенда била је то Грчка, следећег смо на реду ми.

Али, једна околност ће судбински променити историјску репризу која се планира. Данас, за разлику од 1995. године, Русију води Владимир Путин. Данашња Русија разуме сваки део тог великог плана који се одвија. И сигуран сам да ће Русија помоћи Србији у оној мери, у којој она жели да помогне сама себи.

Зато сам спокојан, а моја савест је мирна, када не кријем да су многи Бошњаци страдали у Сарајеву делећи судбину многих Срба који су остали у том граду. Али данас у новом Сарајеву, у ком је живело највише Срба после Београда, њих готово и да нема. Хоће ли Бошњаци полегати због Срба на Башчаршији, молећи их да се врате? Хоће ли Хрвати икада полегати на Трг бана Јелачића, молећи за опроштај жртве Јасеновца или заувек протеране Србе у злочиначкој операцији "Олуја"?

Одговор унапред знате. Али, моја дужност је да грађани сазнају за велику замку која нам се поново припрема, за њене протагонисте и за коначан исход. Међутим, он ће овога пута бити повољан за нас, јер смо данас паметнији, зрелији и имамо најмање једног моћног савезника.