Борислав Комад: Језик у служби насиља

Не прође ни један једини дан, а да свеколика српска штампа, радио и телевизија, извештавајући са Косова и Метохије не пропусте да кажу и одштампају како је "премијер Косова", "председник Косова", "министар иностраних послова Косова", рекао шта је рекао, али без предзнака такозвана и такозвани што би могло да се протумачи као да смо признали да та насилна и вештачка творевина, заиста, и постоји и де факто и де јуре.

Али, истовремено, кад се пише и говори о народу источне Украјине не пропушта се прилика да се напише и изрекне "самопроглашена Република Доњецк" иако је, за разлику од Косова и Метохије, тамо одржан референдум, не проруског, него руског народа који тамо живи, здушно прихваћен и неопозиво потврђен.

Ти језички, двоструки аршини и тумачења, наравно, изазивају милозвук код декларисаних шиптарских сепаратиста и њихових ино - господара, као да се држава Србија помирила са, такозваном реалном политиком" коју заступају сви они који би да се, она, коначно, и озваничи. И тамо, на Косову и Метохији, али, авај, и у Доњецкој Народној Републици.

Шта нам, дакле, ваља чинити?

Елементарна памет, не "висока интелигенција", налаже да се призовемо себи, а не белосветским тумачима који би да кроје оно што је нескројиво.

А то је да јасно и гласно поручимо самопроглашеним арбитрима наших прилика и неприлика, да постоји јасна, омеђена граница, преко које се не може и не сме прекорачити. Јер, и један чак и мали узмицај, даје наду онима који би да то постане правило које би и у језичком и правном смислу, ваљало, у ставу мирно, беспоговорно слушати као заповест и ништа друго.

Сваки наш корак уназад, они тумаче као отворен позив да у својим антисрпским пројекцијама замарширају три корака унапред!