Тај метак путује већ стотину година; исходиште Сарајево, обала Миљацке, кроз хладну Дрину, плићаке Колубаре, висове Цера, испод оловносивих снежних облака албанских планина, кроз уске пролазе Драча и Валоне, изнад плаве гробнице, преко Солунског фронта, долином Соче; попут игле с шареним концем спаја године новостворене државе Јужних Словена, слављен и оптуживан, уздизан до божанства, проклињан, стављан у исту раван с мачем Обилића, привођен као доказ српског варварства, извођен пред суд због рушења империја, милован у руци девојке с густим, црним кикама, на тренутак успорен изнад гробова браће, код Босанског Грахова; осликан првим зраком сунца које се помаља на висовима Романије, уписан у књигу опроста онима који су на Видовдан и у данима након Видовдана, 1914. године премлаћивали Србе по Дубровнику и Конавлима, палили њихове радње и куће, онима што су исто то, у исто време, радили по Сарајеву; лети кроз последње странице великог романа великог Андрића; обележен као претходница метака Пунише Рачића, оправдање за Јадовно и Јасеновац, наквашен крвавом историјом доспева у деведесете године двадесетог века, опет крив, опет проклет, опет као оправдање за ново убијање, за једне врх свете оловке с којом се потписује национална слобода, за друге довољан разлог за разбијање државе и убијање једног народа; плашт којим покривају све историјске фалсификате, икона која с годинама добија на бистрини; провлачи се кроз порте запаљених српских манастира на Косову, бежећи од оптужби да је однео кров и те куће, избегава путање крстарећих ракета које ће минут касније погодити једно српско породилиште и једну српску болницу; тумара мемљивим подрумима историјских института Лондона, Беча и Берлина, одакле ће га пустити у 99. години лета и окренути према Балкану, тамо одакле је дошао, опет крив...

Данас, кад се закопчава круг, метак с обале Миљацке, стар стотину година, кружи изнад Сарајева, не налазећи мир, уточиште; у том граду нема ко да га поздрави, он више није метак са сунчане стране Миљацке, рука која га је испалила - одсечена у Терезијенштату - није више рука ослободиоца, младић чија је то рука била већ годинама у Сарајеву није ни јунак ни симбол слободе, залуд је његов метак балканском остатку једне велике религије дао верску слободу и легитимацију народа; ено доле, на обали Миљацке, баш они, чији су преци генерацијама поштовали и хероја и његов метак, данас славе окупатора кога је метак из 1914. погодио, онога који је уместо турских окова донео своје, који је турски печат над Босном заменио својим.

Уместо сенки младобосанаца тај метак, испаљен на данашњи дан, и даље лута по Бечу, Европи, и плаши господу. Залуд Срби убеђују своје непријатеље да то није њихов, српски метак. Шта год да је тог сунчаног Видовдана, пре један век, натерало Гаврила да повуче окидач „браунинга“, метак који је делић секунде касније излетео из цеви заувек ће носити српску крштеницу. Нема ту ништа лоше по Србе. Тај метак и даље трага за слободом.