Смењени су изузетно важни људи у МУП-у Србије. Председник Владе, Александар Вучић, тврди да се ради о поштеним полицајцима који ипак нису одговорили на један од највећих изазова данашњице - борбу против нарко-мафије - и зато су морали да оду.

Највећи нарко-бос с ових простора, Дарко Шарић, завршио је пре одређеног времена иза браве и закономерно могло се очекивати да ће његово хапшење довести до пада крупних кадрова МУП-а. Зашто? Зато што је Шарић постао оно што је доскора био јер је за њега радио један део српске полиције. И црногорске, наравно, мада ће овде циници додати да је тешко пронаћи линију која дели ова два безбедносна апарата с обзиром на број црногорских кадрова на врло важним местима у полицији Србије.

Ово што је Вучић представио српској јавности није од прошлог уторка. Сада је, надајмо се, почело рашчишћавање. Велики и опасан посао. Ако се не доведе до краја, све ће експлодирати као бомба с одложеним паљењем. Надам се да је Вучић тога свестан.

Кад би, за време велике Југославије, у неку кафану ушао полицијски инспектор, затечени криминалци би или одмах излазили напоље или би, ако су његови сарадници, а није било озбиљнијег криминалца који није радио за полицију, дискретно га поздравили, испили пиће и напуштали кафану. Почетком деведесетих ствар се окренула. Замењена су места. И тако је остало до данас.

Ако високи функционер у МУП има кућу вредну пола милиона евра, опремљену по каталогу фирме за ентеријер која ради искључиво с најскупљим увозним материјалима, има стан у Београду, површине два ара, аутомобил вредан 200 просечних српских плата и пет локала, од којих се два воде на супругу, два на децу, а један на шурака, онда тај није проблем сам по себи. Проблем је држава у којој он живи. Ако је то држава.

За споменуто богатство, под условом да човек живи од плате и понеког хонорара, потребно је између 400 и 500 година преданог рада. Метузалеми су давно изумрли, мало ко у Србији пребаци 100 година живота, па откуд нашем полицајцу горе наведена имовина? Од шверцованог парадајза и кукуруза кокичара?

Шарић је у апсани, пре њега, за последњих петнаестак година, у затвор или црну земљу доспело је десетак људи које су нам представљали као главне дилере дроге за Србију. И онда, након њиховог пада, и данас након пада Шарићевог клана, дроге је на улицама Србије било и има је у изобиљу. Цена иста. Говори ли то некоме нешто?

Све је јасно и скоро да се све зна. Ова једначина има само једну непознату: какви су они који ће доћи на место смењених? Има ли Србија свог Елиота Неса и своје „Несаломиве“? Ако наследници смењених - претпоставимо скромног имовног стања - следеће године „аудијем“ оду до Аеродрома „Никола Тесла“, а одатле авионом, све са породицом, на одмор до Ибице или Тасоса, онда смо џаба фарбали ограду. Оно што Вучића чека сложеније је од овога што је урађено.