НЕМА идеологије, политике, програма, чија би важност оправдала пуцање у тело детета, жене, старца. Тако нешто у коначној изведби увек доживи пораз. Војска која убија децу може да добије рат, али увек, без изузетка, изгуби мир. Пре или касније.

У овдашњим ратовима деведесетих поновљене су неке од најстрашнијих сцена из великог убијања у Другом светском рату. У овом случају реч је о Косову. Међу онима који су на том простору починили злочине било је и Срба. И ту нема оправдања. Онај ко, са српском тробојком на капи, може да повуче обарач и саспе десет метака у тело жене или детета нема ништа са Милошем, Степом, Путником, Мишићем... Он је њихова негација, он је срамота Србије и Срба. Србија се таквих одрекла у тужилаштвима и судовима, у јавности и у медијима. Јесу ли други на овај начин „сахранили“ своје злочинце?

Београд је, пре неко вече, отворио једну од својих културних институција - Културни центар Београда - и ту, у срцу града, инсталирао реплику дневне собе албанске породице Богујевци, са Косова и Метохије, страдале од стране српске паравојне групе „Шкорпиони“, марта 1999. године. Језив злочин. Преживело је троје малишана. Данас су то одрасли људи, држављани Велике Британије. Нјих троје су аутори изложбе; затражили су и добили могућност да Србима, у њиховом главном граду, представе породичну трагедију. За тај злочин српска држава осудила је извршиоце. Ено их у затвору и на потерницама. Изложбу је отворио Ивица Дачић. Снажна порука присуством, велики простор за тумачење. Већи део српске јавности држи да је ова изложба, уз све поштовање за мртве, ипак провокација, указивање на Србе као једине злочинце. Изложба је, поновићу, постављена у Културном центру Београда. На страну питање шта оваква поставка има са културом.

Машински инжењер Драган Церовић био је, до бомбардовања Србије од стране НАТО, у систему Електропривреде Србије, са радним местом на Косову. Свестан да Срби заборављају брже него што памте, 2001. године, заједно са Драганом Пешићем, најпре је направио публикацију, а онда и изложбу фотографија са темом страдања радника електропривредних предузећа на Косову и Метохији. Убијено их је 50, киднаповано 27, у огромној већини Срба, али и Албанаца и Муслимана који су Србију доживљавали као своју државу.

Драган је изложбу, можда нећете веровати, најпре понудио Културном центру Београда. Одбили су након неколико минута разговора, нису хтели ни да га саслушају.

Овогодишњи Октобарски салон отворен је дебатом „Живи логор смрти“, заснованом на идеји да се у исту раван ставе немачки концентрациони логор на Сајмишту, у време Другог светског рата, и логор у Омарској код Приједора, из рата насталог распадом Југославије. Први су држали нацисти, други Срби, у првом је убијено (укључујући околне локације) 32.000 Срба и 8.000 Јевреја. Како се то стратиште може довести у исту раван са Омарском знају, изгледа, само ови из Културног центра Београда. Наиме, они су организатори и Октобарског салона.

Нема сврхе да се питате да ли је у Приштини могућа изложба о злочинима Албанаца над Србима. Право питање је ко Културном центру Београда даје снагу да жртве у рату на Косову разврстава на подобне и неподобне. И како се зове таква работа?