САМОУВЕРЕНИМ и чилим корацима, својственим бившем репрезентативцу у одбојци, академик Василије Крестић (82) успео се пре неколико вечери степеништем до Свечане сале Матице српске у Новом Саду, на промоцију свог капиталног дела "Срби у Угарској (1790-1918)".

Ово научно дело у издању Матице српске, по општој оцени, представља свеобухватни историјски уджбеник за данашња и за надолазећа поколења јер, уз ослонац на резултате рада ранијих историчара, садржи обиље до сада непознатих података које је академик Крестић деценијама прикупљао у архивима Беча, Будимпеште, Прага, Загреба, Новог Сада, Сремских Карловаца и Београда.

- Ова књига је моја давнашња жеља, мој дуг мојим прецима из Баната где сам и рођен - каже у интервјуу "Новостима" академик Крестић. - У турским списима пронашао сам податак да су моји живели ту још пре Велике сеобе. Најстарији податак о мојим прецима потиче из 1556. године, а то је било пре Буне у Банату (1594). Ја сам овде староседелац и увек сам желео да се бавим историјом свог краја. Међутим, мој професор, академик Васо Чубриловић, сматрао је да је за универзитет корисније да изучавам историју Хрватске. Тако је и било деценијама, али сам упоредо, од првог дана, прикупљао и грађу из историје Војводине.

* Испоставило се да проф. Чубриловић није погрешио, јер једна од најзначајнијих новина у вашој књизи јесте хрватска компонента у српској политици у Угарској, која је у досадашњој историографији била потпуно занемарена...

- Многа питања из прошлости Срба у Угарској, од Илирског покрета до уједињења Војводине са Србијом, па и многа актуелна питања српско-хрватских односа, није могуће разумети без познавања те "хрватске компоненте". Зато што је Срем, за разлику од Бачке и Баната, који су били у саставу Угарске, од 1860. до 1918. године чинио део тзв. Троједне краљевине Хрватске, Славоније и Далмације. У мојој књизи је ново и тумачење појаве тзв. српске нотабилитетске политике, многих питања која се тичу Војне границе, односа унутар Милетићеве Српске народно-слободоумне странке итд. Највише простора посветио сам револуцији 1848-1849. године, коју сам приказао монографски, са свих могућих аспеката.

СТРАХУЈУ СРБИ У ХРВАТСКОЈ * ПОМНО сте истраживали историју Срба у Хрватској и односе Србије и Хрватске. Како оцењујете данашњи положај преосталих Срба у Хрватској? - Судећи по најновијим збивањима у Хрватској, насилном ускраћивању уставом загарантованог права да се користе својим писмом, не само у Вуковару већ и у многим другим градовима Хрватске, извикивању усташке пароле после фудбалске утакмице, које је добило масовну подршку не само на стадиону већ и у електронским медијима, као и по опструкцији у обештећивању избеглог српског становништва, положај Срба у тој земљи није завидан. Срби тамо имају разлога да страхују од усташије, а власт неће или није у стању да реагује на адекватне начине.

* Зашто Војводине нема у наслову?

- Дуго сам размишљао о наслову. Заправо је реч о Србима из данашње Војводине и намерно нисам хтео да ставим да је то историја Срба у Војводини зато што од Темишварског сабора, од 1790. године, којим почињем књигу, а завршавам 1918, само неких 12 година постојала је Војводина. То је било у време револуције 1848/1849. када је проглашена на Мајској скупштини, а онда царским актом од 18. новембра 1849. године створено је тзв. Војводство Србија и Тамишки Банат. Мислио сам да би било историјски некоректно да сам због тих 12 година означио цео период као војвођански.

Л* Осим што су Срби дуже од века живели у Угарској, ни у оном периоду од 12 година када су били "своји на своме" нису "покривали" целу данашњу територију Војводине...

- У оно време, од 1849. до 1860. године, цела Војна Крајина није била у саставу ондашње Војводине. Војној Крајини је припада део Срема, ту је Шајкашки батаљон са 14 насеља и јужни Банат. А, право да вам кажем, нисам хтео да стављам Војводину у наслов књиге и зато што сматрам да не треба подджаривати те "војвођанерске страсти" и тамо где није било Војводине причати да је јесте било. Дакле, Војводина је у оно време могла да постоји у свести наших људи у жељи да се она оствари из историјских разлога - да би се очувала српска национална и верска индивидуалност.

* Како су се Срби бранили од плански осмишљене мађаризације, нарочито изражене од појаве Лајоша Кошута па до пропасти Аустроугарске?

- Током читавог 19. века, а нарочито од избијања револуције 1848. до краја рата 1918, Срби су се жестоко и доста успешно бранили од мађаризације, која је имала за циљ да од национално хетерогене Угарске створе велику и етнички чисту Мађарску, која би се протезала од Карпата до Јадрана. Читава историја Срба у Угарској, поготово она од склапања Аустроугарске нагодбе 1867. године и завођења дуализма, своди се на борбу за очување српске националне посебности путем територијалне или што шире народно-црквене аутономије.

* Како су српско-српски односи утицали на очување идентитета наших сународника у Угарској?

- Национална свест Срба била је тада на много вишем нивоу него данас. Тадашњи политичари из Београда и из Новог Сада имали су много развијеније национално, патриотско и државотворно осећање од данашњих. Било је у појединим историјским тренуцима неспоразума и неразумевања, па и озбиљнијих неслагања, али у критичним тренуцима они су се узајамно помагали. У револуцији 1849. године Срби у Угарској су се нашли у незавидној ситуацији, без довољно војника и оружја, па је из Србије дошло око 10.000 добровољаца под вођством војводе Стевана Книћанина, који је тада рекао: "Браћо, само Сава и Дунав нас деле."

* Било је и српско-српских неспоразума...

- Било их је када су Срби у Угарској били притиснути од Беча и Пеште да прихвате неке прописе или законе који су их доводили у неравноправан положај, с циљем да изгубе дотадашње привилегије. Да би се спасли, угарски Срби су стално притискали Београд да им помогне, да крену у неку ослободилачку акцију. А, Београд који је до тада стекао своја аутономна права, после и самосталност, оклевао је да то стави на коцку и да изазове сукоб са Аустроугарском у тренутку када није имао снаге ни да се ослободи од Турака. Тада је избио спор између Светозара Милетића и владе кнеза Михаила.

* Само четири године уочи присаједињења Матици Србији, српски првак у Угарској Јаша Томић објавио је у листу "Застава" некролог о "трагичној погибији надвојводе Фердинанда и његове супруге", а атентат Гаврила Принципа осудио као "чин болесних и узаврелих мозгова"...

- Томић је слутио велико зло, да би одагнао било какву сумњу од себе, Радикалне странке и Срба у целини. Заједно са Михаилом Полит-Десанчићем и неким црквеним великодостојницима, Томић је изразио лојалност Аустроугарској, али је и осудио дивљачке нападе на Србе, који су се догодили у Сарајеву и другим градовима Босне, Хрватске и Далмације. Многи Срби су тада давали изјаве лојалности мађарским властодршцима. Оне су властима пријале, али су добро знали да те изјаве не одражавају расположење српског народа. Зато су у пограничним областима према Србији, у Срему и јужном Банату, предвиђајући могућност устанка, предузели све мере да га, у случају избијања, угуше.

* Како данас, 95 година после присаједињења делова данашње Војводине Србији, тумачите дневнополитичке тензије на релацији Београд - Нови Сад?

- То је деструктивност која води рачуна о интересима уског круга политичара. Срби у Угарској су се вековима борили за територијалну и црквеношколску аутономију, да би очували своје српство и веру, а не зато да би се век касније одвојили од своје матице и поново закорачили у неизвесну борбу.

* Каква врста аутономије је потребна данашњој Војводини?

- Мислим да Војводина заслужује одређену врсту првенствено практичне аутономије да би се растеретила администрација, да би била ефикаснија. Али, ако та аутономија подразумева прерогативе државности, то би нанело несагледиве штетне последице и по Војводину и по целу Србију. И обезвредило би историјски учинак аустроугарских Срба, који су увек били понос и дика целог Српства.



У РАТУ СА ХАЈДИНОМ

* БИЛИ сте својевремено и врло критични према САНУ, назвавши је лидером у ћутању...

- О руководству САНУ мислим и данас исто што сам мислио и раније када сам га критиковао, јер нема назнака да се оно у било чему изменило. Могао би се сачинити прави инвентар греха које је починио Извршни одбор САНУ на челу с председником Николом Хајдином. Председник је забранио да САНУ реагује у време када је на дневном реду био Статут Војводине. Он није дозволио да се расправља о целини Статута, већ је захтевао да САНУ изнесе свој суд само о оној одредби која се односила на оснивање Војвођанске академије. Није дозволио ни да се одржи међународни научни скуп под називом "Велика Србија, истина, заблуде, злоупотребе" у време када је Хашки трибунал у више судских процеса инсистирао у својој оптужници на том питању. Такође, није био спреман да подржи благовремено одржавање научног скупа о најактуелнијим питањима КиМ. Председник Хајдин је био одлучно против тога да се САНУ прихвати израде Српске енциклопедије, која је насушна потреба наше науке и културе. Спречена је и међународна размена књиге "Магнум цримен" академика Виктора Новака, која је преведена на енглески, чиме је допринео прећуткивању зла које је разобличено том књигом. А годину и по трајао је мој рат с председником Хајдином да он престане да се представља као "председник Академије наука", већ као "председник САНУ".


БИОГРАФИЈА

ВАСИЛИЈЕ Крестић рођен је у месту Ђала код Зрењанина. Студије историје завршио је на Филозофском факултету у Београду на којем је 1967. докторирао са темом "Хрватско-угарска нагодба 1868. године". Од 1981. године био је шеф катедре за Националну историју новог века. Научно се усавршавао у Бечу, Будимпешти, Мајнцу, Прагу, Москви и у Бону. За редовног члана САНУ изабран је 1991. године. Управник је Архива САНУ, а пуних 14 година био је секретар Одељења историјских наука САНУ. Посебно се бавио историјом Срба у Јужној Угарској, Хрватској и Славонији у 19. и 20. веку. Аутор је више студија: "Хрватско-угарска нагодба 1868. године", "Историја српске штампе у Угарској 1791-1914", "Историја Срба у Хрватској и Славонији 1848-1914", "Бискуп Штросмајер, Хрват, великохрват или Југословен", "Геноцидом до велике Хрватске"...