Баш у ово доба године, 29. октобра 1912, док је беснео Први балкански рат, пуковник Павле Пауновић затражио је од генерала Божидара Јанковића, команданта Треће армије Српске војске, да крене према Призрену, древном граду цара Душана.

Генерал Јанковић захтева извештај обавештајног официра, сазнаје да се турска војска повлачи из града и околине, да у самом граду влада хаос и велики страх од српске армије испред које је марширала вест о њеним победама и незаустављивом напредовању. Крените према граду, гласила је команда генерала Јанковића.

У рано јутро, код Суве Реке, делегација града Призрена састаје се са командом Српске војске и нуди улазак у град без борбе. Јанковић прихвата. Тако је ослобођен Призрен. За то време турска војска „напредовала“ је на исток, ка Цариграду.

Стотину једну годину касније, 24. октобра 2013, у Призрену, граду чији ваздух дише још само десетак Срба, старчади, пред скоро 40.000 Албанаца председник Владе Турске, Реджеп Тајип Ердоган, казао је: „Драга браћо и пријатељи, имамо заједничку историју културе и цивилизације. Немојте заборавити, Турска је Косово и Косово је Турска...“

Овде се не сме сметнути са ума да је Турска прва држава која је признала самопроглашену независност Косова. Пре само две године, турски министар иностраних послова, Ахмет Давутоглу, изјавио је у Сарајеву да ће Турска сваки облик напада на Сарајево третирати као напад на Истанбул. Ми смо један народ, ови простори су наша родна места, казао је исти министар својевремено у Мостару.

Турска пролази кроз вирове савременог и традиционалног, окреће се технолошким прогресима, али још више временима када је сабља Османлија витлала Балканом, све горе до зидина Беча. Ислам је у Турској све важнији, однос према вери тресе државни и војни врх, учење Кемала Ататурка, човека који је Турску извукао из менгела верског фанатизма и друштвене затуцаности, заборавља се и свесно гура у тамне, мемљиве лагуме древног Цариграда, сада Истанбула.

Велике силе никада не мењају циљеве; оне их прилагођавају околностима, модификују, али истрајавају, чекају боља времена. У појавним облицима савремена, технолошки унапређена Турска није заборавила ниједан од својих великих стратешких циљева, оних са којима је у недрима, поражен до ногу, турски султан напустио Балкан 1913. године, сањајући повратак Турске. Он то није дочекао, али његови наследници јесу. Уместо копита, Балканом се разлеже звук мотора апарата кућне технике која стиже из Турске.

Са фрижидерима, телевизорима, клима-уређајима, модерном конфекцијом, Турска се тамо негде крајем деведесетих вратила на Балкан, прошла линију Беча и неколико година касније продрла дубоко у Немачку, стомак ЕУ.

Донедавни председник Србије мислио је да ће сусретима уз јагњетину и баклаву, осмесима, срдачним, опуштеним разговорима на Босфору, у Београду, на Башчаршији променити нешто у односу Турске према Србији, изнад које се пет векова вијорила застава са полумесецом. Ништа није променио, јер је мало шта разумео у међународној политици, посебно овој балканској, сатканој од крвавог плетива историје.

Ердоган у Призрену, Давутоглу у Сарајеву, само су потврдили оно што разумни и реални знају; ништа ново не догађа се под капом небеском. Мењају се само околности и средства.

Шта овде може Србија? Ништа. Бог високо, Русија далеко. Може само да чека како ће остале велике силе - Немачка, Америка, Енглеска - реаговати на изазов поновног продора ислама, сада на турским крилима, у Балкан и Европу.