ОНО што су моја породица, пријатељи и многи недужни људи проживели за време мог скривања, исто је као у време Гестапоа - овом реченицом започиње ексклузивни интервју за „Новости“ први председник Републике Српске Радован Караджић, који је годинама био један од најтраженијих хашких бегунаца. После годину и по дана проведених у притворској јединици у Схевенингену, у паузи припрема за „процес столећа“, нашао је времена да први пут, после више од 13 година, говори за неки од српских медија.

* Како сте подносили оптужбе да су Срби били таоци вашег скривања?
- Јако тешко. Није реч само о породици, него и другим потпуно недужним људима, пријатељима, па чак и непознатим, неправедно оптуживаним за помагање. Наш парох Јеремија Старовлах и његов син Александар су једва преживели, многи су пропали економски, психички, породично. Тим људима и мојој породици, моји прогонитељи и ја дугујемо много, јер су те патње незаслужене и незамисливе у цивилизованом свету. Бин Ладенов брат тргује са Западом, и то је, можда, и нормално, синови ратних вођа других страна у нашем сукобу баве се политиком и бизнисом навелико, а моја породица је прошла кроз пакао. Може доћи време да се Стаљину сви извинимо - бар није имао потребе за хипокризијом и перфидијом.
* Ваше скривање и данас изазива много пажње. Зашто сте изабрали баш тај начин скривања?
- Дуго сам се држао далеко од градова, и од породице и пријатеља. Једно време, док су то закони дозвољавали, са знатним обезбеђењем. Затим сам морао да будем сам, а за рутинску контролу и легитимисање потребни су вам уверљиви папири, и тако је дошло до новог имена.
* Да ли је идеја да будете доктор Драган Дабић ваша?
- Моје име је у словенској митологији епиклеза, призивање бога Дабога, хромог Дабе, па сам тако, шале ради, изабрао презиме. Радну верзију комедије „Ситовација“ потписивао сам као Даба Шон, а то име крије и могућност читања Да, баш он, као што и „Ситовација“ крије више читања: Сит овација, Сит ова ЦИ(Ј)А - итд. Беспослен поп јариће крсти.
* Иако је доктор Дабић био појава која скреће пажњу, нико није успео да вас препозна. У чему је била тајна вашег скривања?
- Није ми се десило да ме у Србији негде легитимишу. Био сам узоран грађанин, нисам прелазио улицу на црвено и избегавао сам догађаје о којима би човек морао сведочити, и никоме нисам био занимљив. Морао сам зарађивати за живот, па је идентитет био неопходан.
* Крај је уследио крајем јула прошле године када су вас ухапсили. Око тога је било много контроверзи, која је права верзија?
- О томе не знам много, осим да сам „их“ осетио негде почетком јуна, али сам мислио да претерујем. Кад су били сигурни ко сам, нису дуго чекали.
* Оптужили сте америчког дипломату Ричарда Холбрука да вам је у име САД дао амнестију од Хашког трибунала у замену за ваше повлачење из политике, али да га није испоштовао. Јесте ли коначно пронашли доказ о овом споразуму?
- Ни код кога ко се бавио тим питањем више нема никакве сумње да је споразум склопљен. Кад је то постало неспорно, поставило се питање да ли је амбасадор Холбрук имао овлашћење да склопи споразум, а кад смо доказали да је деловао с овлашћењима целе међународне заједнице, али стварне, а не фиктивне, у блиској сарадњи са Саветом безбедности Уједињених нација, онда је разлог одбијања био изостанак резолуције СБ УН о тој ствари. Па, нисам ја могао да иницирам резолуцију. То је Холбруков део посла, мада није јасно зашто би била потребна резолуција.
* Како су изгледали ваши преговори са Холбруком? Јесте ли му, заиста, веровали?
- Он је веома озбиљно мислио о свему што је радио са нама, разговарао уз пуно уважавање, види се то из неких дневничких записа о нашим сусретима. Не разумем зашто је његова реторика била другачија, мада нам је он рекао да ће реторика остати неко време оштра. Уверен сам да би испунио своју обавезу, да је могао, али он то неће да призна, а то није лепо. Он је, пре свега, био прагматичан, упоран и насилан, али је био свестан праве природе конфликта. Био је потпуно свестан да ми нисмо „ратни злочинци“, иначе, не би ни преговарао са нама.
* Да ли сте и ви учествовали у стварању Дејтонског споразума?
- Са Холбруком смо, после дугог рада и у пуном разумевању, поставили темеље „Дејтона“ у првих шест принципа, који су, касније, у овој америчкој бази знатно измењени. Неке истине које је Холбрук саопштио муслиманској страни, и данас стоје, и још су извор невоља, и биће све док не буде јасно да се ништа не може мењати без консензуса. Нека неко проба да укине или ограничи Фландрију, Каталонију, Северну Ирску, било који кантон у Швајцарској!
* Како су Бошњаци пристали на договор?
- Пред „Дејтон“, кад је одлучено да се склопи мир, Холбрук је рекао бошњачком лидеру Алији Изетбеговићу, да каже да ли жели тридесет одсто власти на сто посто Босне, или жели сто одсто власти на тридесет процената Босне. Сто одсто власти над сто посто Босне не може добити! Дакле, отворио му је перспективу дубље поделе, какву је Изетбеговић желео од почетка. То му је поновио и амбасадор Карл Билт. Али, некакве силе, неке тајне групе терале су Изетбеговића да тражи немогуће, неприхватљиво хришћанској већини, коју чине Срби и Хрвати, уз остале. А то је сва суштина наше трагедије, како онда, тако и данас.
* Које су све опције постојале за БиХ и да ли се рат могао избећи?
- За нас је била најбоља опција опстанак Југославије, ма колика она била, а то је било и становиште СДА све до краја јануара 1991. Онда се нешто десило са Изетбеговићем, трпео је неке притиске, и СДА је кренула силовито и насилно ка независности. Пре тога, ми нисмо имали никаквих планова које други не би прихватили: нова организација заједница општина, из економских разлога, било је све што смо хтели, што смо декларисали и пре избора, а СДА се томе није противила.
Али, кад је СДА кренула у уништавање заједничке државе, са циљем потчињавања Срба у унитарној БиХ, ми смо изабрали свој легитиман пут: предузели смо мере обезбеђења опстанка кроз осигурање конститутивности и суверености тамо где смо били суверена већина.
* Како су Бошњаци гледали на такав развој ситуације?
- Ту идеју већинске суверености нам је дао Изетбеговић још пре избора. На једном великом митингу, мислим, у Зеници, Изетбеговић је рекао: „Ако Хрватска остаје у Југославији, и ми остајемо у Југославији. Ако Хрватска излази из Југославије, и ми излазимо из Југославије. Ако не може из Југославије изаћи цела Босна, могу они њени делови које ми можемо просперитетно контролисати.“ Кад је избила криза, питао сам га шта је то значило. Рекао је да није време да говори о томе, али је после неколико дана сасвим изненада, на билатералним преговорима Срба и муслимана из СДА, предложио поделу Босне. Постоје аутентични докази о томе, и код мене, и код Тужилаштва, и код покојног оснивача СДА Адила Зулфикарпашића, који у књизи из 1991. пише да га је Изетбеговић два пута силно уплашио, предлажући да „Срби узму своје, Хрвати своје, а ми муслимани своје“.
* Зашто су пропали Кутиљеров план и Историјски договор Срба и муслимана?
- Изетбеговић је у почетку прихватао спасоносна решења, као формулу 4 плус 2 (4 у федерацији, два у конфедерацији) и историјски српско-муслимански споразум, до кога су у лето 1991. године дошли Зулфикарпашић и Филиповић. Закључак је био да је за муслимане најбоље да остану у Југославији колика год она била. Абдић никад није био против очувања Југославије, само да се сачува мир. Заједничке митинге СДС и МБО одушевљено су поздрављали и Срби, и муслимани, и Кутиљеиров план пред рат Изетбеговић је прво подржао, а 1993. је са Крајишником чак и потписао декларацију да након што муслимани добију 30 одсто територије, Срби могу да се отцепе и припоје коме хоће. Са мном је сасвим добро сарађивао на прављењу мапа, дајући конструктивне предлоге да „што мање нас остане код вас, и што мање вас код нас“, тј. да мапе буду што праведније, без обзира на општинске границе. Веровао сам да има аутентичну жељу да дође до свог циља, који би прихватили и Срби и Хрвати. Да је издржао притиске, био би јунак и Срба, и Хрвата, и муслимана.
* Зашто је брзо мењао мишљења и ставове? Због притисака Запада или исламских земаља?
- У свим тим приликама нека мрачна сила га је натерала да за неколико сати одустане и поквари прилику. Они који су били око њега боље знају ко је била та тајанствена сила. Једном, после повратка из Немачке, рекао је професору Кољевићу и мени (можда су у нашем друштву били Момчило Крајишник или Биљана Плавшић), да је добио понуду коју не сме да одбије, и да мора да иде ка независности. Ово може да звучи као Изетбеговићева рехабилитација, али ово више није политика, а истина је истина, сви јој дугујемо.
* Како иду припреме за процес и на чему ће се заснивати ваша одбрана?
- Моја одбрана засниваће се на истини, на изношењу највећег могућег обима истине. Свестан сам да се „обичајно право“ мање осврће на утврђивање истине, а више на борбу аргумената оптужбе и одбране, што је, по мом мишљењу, својеврстан „ларпурлартизам“. Вероватно је наше неразумевање разлике између правосудних система извор многих проблема за оптужене. На пример, у нашем систему постоји истрага суда, који непристрасно сакупи све чињенице пре подизања оптужнице. У западном систему постоји тужилачка истрага, па одбрана треба да уради свој истражни део, а ко то не зна и пропусти да уради, нађе се у тешкоћама да представи свој случај. Судско веће мери оно што на сто изнесу две стране. А, истина је, видеће цео свет, дијаметрално супротна од слике која је створена. И зато је овај процес део Божије правде, и он ће целу кризу осветлити и разјаснити. Због тога не сме да буде смандрљан.

ОКРУЖЕН САМ МИРНИМ ЛЈУДИМА
* КАКО проводите дане у хашком притвору?

- Међу особљем нисам срео нервозну или нетрпељиву личност. Миран, задовољан и цивилизован свет. Има доста прилике за спорт, и то сам упражњавао док нисам оштетио лигаменте, а и рад ми не оставља простора. Има довољно времена за шетње, за креативно бављење уметностима, али кад се сами браните, у једном тренутку морате одустати од свега тога. Дакле, време протиче у раду.

МОЋНЕ СИЛЕ СУ ХТЕЛЕ ОВАКО
* КАКО се, по вашем мишљењу, могао избећи рат?

- Да су муслимане водили неки други, нпр. Адил Зулфикарпашић, Фикрет Абдић или Диздаревићи, па чак и Алија Изетбеговић без притисака „младомуслиманске завереничке групе“, како их назива Зулфикарпашић, верујем да би цео Балкан данас изгледао другачије, и био далеко од ове беде. Наравно, да је то допустио последњи амерички амбасадор у СФРЈ Ворен Цимерман и оне силе којима је тај рат био потребан.

СИЛАЈДЖИЋ БИ ДА БУДЕ ВЕЗИР
* БОШНЈАЧКИ ратни лидер Харис Силајджић још је у политици и чини се да мирним путем покушава да добије оно што није могао ратом?

- Не бори се Харис Силајджић за муслиманску сиротињу, јер она не би вршила тих 100 одсто власти, већ он и његови пајташи, група која је, и поред 15 милијарди долара помоћи, довела Федерацију у економску беду. Он се бори за успостављање „пустог турског“, а да он буде везир.

СТЕКАО САМ СТОТИНУ ПРИЈАТЕЛЈА
* КАКО сте успели да започнете потпуно нови живот, без породице, пријатеља?

- Десило се да сам из потпуне нуле, без личне историје, као нова личност, створио неколико стотина добрих пријатељстава. То се у Београду, и поред свих његових невоља, још увек може, и то ме подсећа на Београд пре 1978, пре него што су постали видљиви ефекти Устава из 1974. А то је био Београд, град без премца у свету! Било би лепо да Београђани поново нађу мир и не дозволе да се пизма из политике увлачи у њихове животе. Породице и пријатељства, то је пут!