РЕЋИ данас да су маске пале, то је комедија. Много смо знали и јуче, нешто сазнајемо из дана у дан, а у врхунске тајне нећемо никада моћи да проникнемо. Неке од њих имају везе са могућом камуфлажом људског бића под именом Наташа Кандић. Треба ли је жалити? То је сигурно, под условом да прво одгонетнемо једну од великих мистерија: постоји ли ова жена уопште, или је она плод нечије маште?

Прекјуче се у Приштини десило нешто најружније што Србија памти. Група људи, предвођена Змијом, ликвидирала је право Срба да се осећају као људи. И оних неколико српских посланика, које наше новине упорно и плански игноришу, јер нису за боље, изашли су из сале. Остало је једно митско биће, једна Наташа, жена које можда има.
Медијски магови су изгледа компјутерском анимацијом нацртали „Наташу Кандић“ у лажном углу ТВ екрана, у лажном преносу проглашења лажне државе нарко-дилера, серијских убица и препродаваца људи, углавном жена. То не може бити разум.
Када је, после погрома 17. марта 2004, саопштила да су за насиље на Косову криви екстремисти на обе стране, да ли је ова особа постојала?
Некога чије име је кодним системом српског језика, наводно, означено као Н. К., амерички „Тајм“ магазин је 2003. прогласио за једног од 36 „европских хероја“. То, можда, објашњава нашу дилему. Некада су створења из бајке измишљала браћа Грим, или народни ствараоци. Данас зле аждаје креира Америка, и продаје их свету као витезове. Масовни медији су ту да нас убеде да оне постоје, да су добре као виле, и праведне као Хашим Тачи.
Како ће ова жена да живи поред неке Наташе, Милана, Ане, Јована, чији су имењаци остали у окупационој зони под Хашимом, Агимом и Рамушем, кад га ослободе кривице или осуде на два минута затвора, као крвавог Насера? Да ли ће се плашити? Хоће ли је бити срамота? Неће. Зато што не постоји.