Живот Стентона Ле Веја био је све само не обичан, а као дете нагледао се свега - од оргија до убица.

- Једне благе летње вечери мој пријатељ Кори Паркс, ког нисам видео годинама, дошао ми је у посету. Још 2003. кад ми је пришао новинар Легс Мекнејл с идејом писања моје биографије, Кори ми је рекао да сам "превише млад и неискусан" да бих имао биографију - прича Стентон.

Седам година касније, 2010., Чарлс Менсон је мислио другачије и замолио је Мерилин Мериник да ме интервјуише у склопу његове једине ауторизоване биографије - "Цхарлес Мансон Ноw".

"Стентонова прича је важан део моје приче, а ова књига је треба" - био је налог који јој је Менсон дао. Тако сам зарадио цело поглавље посвећеном мом заузимању за Менсона и тзв. менсонска убиства и како се она односе на моју личну митологију.
Цела прича почиње с мојим дедом Антоном Ла Вејом, оснивачем Сотонине цркве и аутором Сотонистичке библије, који се сусрео с Менсоном. Тај састанак се одиграо у великој украшеној викторијанској кући мог кума. Деда је био у свом најсјајнијем издању тада - често носећи Дракулин огртач и водећи један од класичних аутомобила из своје растуће флоте. Мој деда је 1966. формирао цркву Сотоне, што му је донело много публицитета.

Кад је Џејн Менсфилд погинула у несрећи, таблоиди су писали како се судар догодио као последица проклетства које је мој деда тада "бацио" на њеног тадашњег дечка. Том миту је помогао и сам деда који причу никад није оповргнуо.

Кад прича о фаталној несрећи није била довољна да га стави у вести, бројни "обреди и оргије" за које се шушкало да се одвијају у његовој кући су помогле. Један од оних који су покретали те приче био је скандинавски фотограф Леиф Хеилберг, наговоривши 19-годишњу Сузан Еткинс да позира гола с мојим дедом у Црној кући.

Бројне од тих фотографија објављиване су у мушким часописима касних 1960-их које су писали о "Ла Вејовој пожудној цркви". Сексуални култ се пумпао како би се сатанизам продао јавности. Докле год су биле спремне да позирају голе, девојке су имале плаћени посао.

Никада нисам успео да откријем да ли су Еткинс и Бобија, који су обоје учествовали у Менсоновим убиствима, сусрели у то доба. Оно због чега је цела ствар још језивија је фотографија Бобија с цилиндром и репом како стоји на степеницама старе руске амбасаде носећи натпис с речима "Уради што желиш" исписан црвеном бојом која наликује крви. Две године касније, на исти је начин исписана реч "свиња" у кући убијене Шерон Тејт.
Пре него што су Еткинс и Боби постали убице, моја бака је код куће радила двоструки посао - подижући своју кћер, моју мајку Зину и кћер мога деде из претходног брака, Карлу. Бавила се и свим пословима Сотонине цркве, укључујући преписку и одговарања на писма. Један од људи с којима се дописивала био је потенцијални члан, трговачки маринац који је слао чудна кодирана писма. Кад су се писма убице Зодијака појавила у медијима, моја је бака била уверена како је маринац заправо он. Рекла је то мом деди, који није веровао да би овај могао бити серијски убица. Тако га је угостио у Црној кући, а након што је отишао бака је закључила да су писма увек стизала истих датума кад је Зодијак убијао по Сан Франциску. Тај маринац их је на крају обоје позвао на вечеру код себе, а бака је без трептања након главног јела и пре десерта питала - јеси ли ти Зодијак убица? Но, није био, није било великог открића и ништа се није догодило па је одустала од веровања у теорију с којом је била опседнута.


До 1983. живот мог деде прилично је успорио. И тада је Ричард Рамирез, такозвани ноћни пресретач, почео да долази у Црну кућу на некакво антихришћанско ходочашће у сусрет мом деди. Кућа је постала мета честог вандализма и ометања поседа, тако да је деда дао да се направи висока ограда с бодљикавом жицом на врху.

Кад је Рамирез дошао у кућу, рекао је да то чини како би се руковао с великим др. Ла Вејом. Тони, возач мога деде и повремени чувар деце, суочио се с Рамирезом након што је приметио да неко стоји на плочнику и посматра кућу. Незнанац је рекао Тонију да се зове Ричи и да само жели да упозна Ла Веја. Тони му је рекао да "брише". Рамирез је затим почео да хода у спорим круговима око блока, паузирајући кад год је стигао до наше ограде. Након што је ово трајало неколико сати, Тони се вратио да га се реши, носећи са собом пиштољ у случају да Рамирез покуша било шта. Али Рамирез се налазио иза угла и на пола пута низ улицу кад је Тони стигао до врата.

Прошли су сати и сви су заборавили на њега - но тада се вратио. Овај пут је мој деда изашао ван, гурнувши један од својих пиштоља у џеп дугог црног капута. Кад је пришао Рамирезу, питао је: "Шта радиш овде?" "Само сам вас желео упознати, др. Ла Веј", нервозно је рекао Рамирез и пружио му руку. Мој деда је то игнорисао. "Па сад јесте и можете кренути, не примам неочекиване посетиоце. Следећи пут закажите састанак. " Рамирез је рекао: "Хвала вам на свему што чините за нас сатанисте", док је мој деда корачао узлазним степеницама.

Кад је Рамирез ухваћен његова посета кући је постала топ прича. Рамирез је касније рекао да је мој деда био импресиониран његовом интелигенцијом и манирима. Оно што је мој деда заправо рекао је да је Рамирез изгледао као лудак. Обично би додао да сатанизам не одобрава убисство било које врсте. Ово је било моје детињство. Не знам да ли је више или мање невероватно да сам испао у реду, али јесам.


(www.express.hr)