СРБИЈА сваке године губи 25.000 хектара плодног земљишта зарад инфраструктуре и индустрије! Овај тренд захватио је читав свет па и нашу земљу, али стручњаци упозоравају да је за Србију то велики губитак. Уз пренамену плодних ораница, велики проблем је и максимално искоришћавање хумуса и смањења плодности са око четири - на два одсто. Усеви некада место уступају новим фабрикама, нарочито ако су на доброј локацији.

Према речима Бранислава Гулана, агроекономског аналитичара, највише се губи државног земљишта. У Србији је и око 200.000 хектара државних ораница које се не обрађују и стоје запарложене.

- Постоји иницијатива државе да се земља која се не обрађује подели младим пољопривредницима на коришћење - објашњава Гулан. - Од укупно 4,1 милион хектара обрадивих површина у Србији, обрађује се 3,4 милиона хектара пољопривредног земљишта. Газдинства просечно користе 6,1 хектар земље, док компаније поседују 304 хектара у просеку. Није нормално да губимо толико плодних ораница сваке године. Како која власт дође тако дају плацеве да се граде насеља, а за то добијају гласове. Страшно је и колико мало земље наводњавамо.

Прочитајте још - Корист и уштеда од укрупњавања земљишта

Агроекономисту Милана Пространа највише забрињава неодговорно понашање према плодном пољопривредном земљишту. Законом је уређено да се пољопривредно земљиште претвара у индустријско и грађевинско, уколико за то постоје потребе. Свуда се пољопривредно земљиште смањује због инфраструктурних и других објеката. Проблем је уколико се то дешава најплоднијем земљишту.

ЛОШ ГАЗДА ДРЖАВА има око 500.000 хектара земље и много лоше газдује тиме. Раде по принципу плена - упозорава Милан Простран. - Због тога је битно да се нови Закон о пољопривредном земљишту или бар његове измене, донесу што пре. Пољопривредно земљиште ће се смањивати све више, али ако сачувамо плодност, неће имати толики негативни утицај. Али ако површине смањујемо због других ствари, а истовремено га девастирамо, онда је то опасно. А то се сада дешава.

- Више ме брине неодговоран однос према пољопривредном земљишту, јер чак ни држава није уредила да закупац мора да врати исти или бољи квалитет земљишта. Експлоатише га до те мере да оно постаје неплодно - упозорава Простран. - Тако, узму земљу у закуп и пет година заредом сеју пшеницу, а то је, рецимо, погубно. Хумусни део смањен је са 4,5 одсто на два. Потребно је радити на општем односу и очувању плодности обрадивог земљишта.

Идеално би било да нови инвеститори користе старе напуштене локације и индустријске зоне. У Развојној агенцији Србије, међутим, објашњавају да је читав низ фактора који утичу на њихову одлуку. Међу њима су инфраструктурна опремљеност локације и техничко решење самог објекта.

- Инвеститори се неретко одлучују за градњу нових објеката, јер постојећи у индустријским зонама не задовољавају потребе пројекта или се они не могу уопште на тим местима реализовати - објашњавају у РАС.

- Неке од препрека су и те што су постојећи објекти стари и нису у добром стању, па су потребни велики радови на адаптацији и реконструкцији. Они нису усклађени ни са еколошким стандардима, о којима данас озбиљан инвеститор води рачуна. При одабиру локације, инвеститор гледа да буде близу тржишту на којем ће пласирати робу, да буде ту и ауто-пут, али води и рачуна о доступности радне снеге. Па тако, уколико је реч о високотехнолошким пројектима, гледа се да локација буде близу универзитетским центрима. Међу индустријским зонама које су тренутно актуелне јесу оне у Суботици, Панчеву, Инђији, Старој Пазови, Новом Саду и Нишу.