МУНИЦИЈА са осиромашеним уранијом из бомбардовања, радиоактивни отпад из медицине и индустрије и други материјали који зраче смештени су привремено у Винчу и ту се чувају дуже од 50 година. Иако је Србија сопственим законима предвидела да ће 2019. имати решење за трајно одлагање нуклеарног отпада, до данас није одабрана ни локација на којој би одлагалиште било изграђено, нити буџет за зидање, нити се зна ко би се тим послом бавио.

На све ове проблеме и могућа решење упозорава др Илија Плећаш, председник Надзорног одбора ЈП "Нуклеарни објекти Србије", указујући на то да се Србија, Законом о заштити од јонизујућег зрачења и нуклеарној безбедности, који је донет пре готово десет година, обавезала да ће 2019. имати решење за трајно одлагање радиоактивног отпада.

- Пре деценију била је формирана комисија која је требало да се бави пројектом трајног одлагалишта радиоактивног отпада - каже др Плећаш. - Та комисија, међутим врло брзо је престала да постоји, тако да ништа није урађено.

Цела депонија у Винчи под камерама

Наш саговорник објашњава како постоје различити типови трајних одлагалишта, зависно од потреба државе. За Србију он предлаже модел који имају Француска и Шпанија. Реч је о такозваним плитко укопаним бетонским инжењерским траншејама. Каже, оваква складишта су потпуно безбедна за околину, па наводи пример како је Француска једно овакво одлагалиште сместила у регију Шампањ, у близини чувених винограда.

КЊИГА НУДИ ОДГОВОРЕ О ПРОБЛЕМИМА радиоактивног отпада др Илија Плећашсе бавио и у својој књизи "Радиоактивни отпад у Србији: како и где са њим?". Коаутори овог издања су др Снежана Павловић, Милан Рајчић и др Небојша Нешковић. Прва два примерка књиге, каже Плећаш, послали су премијерки Ани Брнабић и председнику Александру Вучићу, да би их информисали о овом проблему и предложили могућности за његово решавање.

Процењује се да трајно одлагалиште кошта између 10 и 15 милиона евра, али и да није питање избора да ли ћемо да га градимо или не. Један од услова и за улазак у ЕУ је сигурно чување нуклеарног отпада. Око 1.500 металних буради са опасним материјалом налази се у Хангару 1 и Хангару 2 у Винчи и њима управља ЈП "Нуклеарни објекти Србије". Тај отпад се скупља још од 1959, када је основан Институт "Винча", и допреман је из свих делова бивше СФРЈ. Да би био смештен испод земље и тамо без опасности "лежаo" 300 до 500 година, опасни материјал мора прво да буде прерађен.

- Хангар 1, у коме се чува део отпада, у веома је лошем стању. У Хангару 2 ситуација је нешто боља, али је одавно требало сав тај материјал прерадити и трајно ускладиштити. Када су ти хангари прављени, предвиђено је да се отпад ту чува годину-две - објашњава Плећаш. - Изграђен је Хангар 3 и направљено постројење за прераду отпада, али ЈП НОС до данас није добило лиценцу за то постројење.

Отпад из Обреновца на анализи у "Винчи"

Наш саговорник каже да би прерада требало да почне што пре, да би тако обрађен отпад одлежао годину-две у новом хангару, а да се за то време тражи локација и гради трајно одлагалиште негде у Србији. Важно је, додаје, да се толики извори зрачења не држе више на 12 километара од центра Београда.


РЕЛАТИВНО БЕЗБЕДНИ

ВЛАДА Србије формирала је 2008. комисију која је требало да одреди локацију за трајно одлагалиште радиоактивног отпада. Њена председница проф. др Уранија Козмидис Лубурић тада је рекла да је Србија нуклеарно само релативно безбедна, а спомињала је 26 потенцијалних локација и рок до 2010. да одлагалиште буде завршено.